Учитељ
471
тај бој. Ми нашим умним очима тако рећи гледамо тај бој у целини и деловима — ми га у свести анализирамо: гледамо како Обилић пори Мурата и др. важне моменте из њега. Тако исто замишљамо Синђелића кад пали џебану пиштољем, или Хајдук Вељка кад га турско ђуле погађа и т. д. Фантазија је, дакле, са памћењем главни основ, услов за наш умни напредак.
Помоћу фантазије се ствара и воља и карактер у деце и људи. Изношењем, замишљањем лепих примера, нпр. из историје, изазива се угледање. Јунаштво Обилића, Синђелића, Хајдук Вељка, Рајића и других — одушевљава нас. Замишљањем нак рђавих личности и догађаја ствара се одвратност према рђавоме. |
Разум је у човека регулатор и за памћење и за фантазију. Он одбацује оно што није добро и истинито, а памти и усваја оно што је добро и корисно. И, у колико разум има већег удела у душевним радњама памћењу у фантазији — у толико ће бити боље и правилније и памћење и фантазија.
Разум је одбацио из старих религија све неприродности, . јер их нема и не постоје. Хришћанство је такође помоћу фантазије схваћено, но оно је основано на разуму (премда и у њему има по што-шта створено пасивном фантазијом).
Да разум буде способнији да врши своју улогу, треба да је богатији преставама, искуством и да што боље располаже расуђивањем (критички дух). Моћ расуђивања врло је важна за расуђивање неке ствари или догађаја. Вежбање
у расуђивању и упоређење олакшава рад разуму и чини
га способнијим за рад његов, за регулисавање памћења и фантазије. На | Немадне лиу некој творевини људској било физичкој, (где је врло важна симетрија; клупе школске несиметричне не допадају се нашем разуму), било умној, у довољној мери удела разума — та ће творевине да нам буду неприродније. За умне творевине могу нем послужити као леп пример приповетке и романи Милована Видаковића (Велимир и Босиљка, Силоан и Милена и др.) за које је Стојан Новаковић рекао у својој Историји Српске Књижевностиа да су „голе фантазије“, а Вук Караџић је Милована „поред препоручивања бољег језика, нападао због неистинитости грађе и