Учитељ

476

Ова појава толико је озлоједила Шишеџијева, да није оставио на миру српске ђаке ни у самој цркви за време службе Божје! То је овако било: Ковачевић је био спремио свога ученика Харитона Миљковића, садашњег грађанина врањског, да на Божић чита апостол у цркви, а свога ученика и помоћника Захарија Поповића одредио · да говори беседу. Кад је Харишан почео чишати апостол, дојурио је к њему злогласни Шпшеџијев, као разјарен лаф и истргао му из руку апостол. Народ се је у цркви узбунио, настало је комешање и ларма а свештеници су застали са службом... Озлојеђени народ на дрскога Шишеџијева једва се је стишао, те је служба мирно продужена, али само до беседе Захаријине. Кад се Захарије појавио на средини цркве да са амвона беседи и кад је беседу огпочео, у цркви је настала мртва тишина. Сваки је Србин желео да чује младога беседника на дан највећег празника. Ну пакост и завист глупога Шишеџијева и у овоме тренутку се је испољила. Он је са својим присталицама почео мумлати у цркви, па је у своме беснилу дочепао иза певнице Захаријев фес, откинуо са њега кићанку и сву је искидао... Народ је пак пажљиво и гутајући сваку реч саслушао беседника и напослетку га одушевљено поздравио речју „живео“! Млади беседник пак после свршене беседе је горко оплакао своју "искидану кићанку. Преко ноћ пак тога дана — о Божићу — Шишеџијев се је увукао у српску школу, поцепао у њој сва насшавна срества, зидове укаљао изметима људским и пошкупио последњи олош од својих присталица да нападају и бију ђаке Миланове. И данас у Врању има живих људи, који добро памте како оно варварство у цркви, тако и ово ноћу у српској школи, учињено од стране егзархиско-бугарског учитеља, подлога Шишепџијева и с одвратношћу причају о њему. Татаро-монголски дивљак, егзархискобугарски учитељ и агитатор није презао ни од светиње места на којем је, ни од светиње највећег хришћанског празника — Божића, само да би своју дивљачку ћуд задовољио, да би напакостио што више српској школи и српскоме имену ! Егзархиско-бугарски агенти пи агитатори и данас су такви у Старој Србији и Маћедонији, где на очиглед целога света убијају српске свештенике учитеље и на. самим вратима српских школа и цркава! |

Пуну годину дана борио се је пок. Ковачевић овако очајнички с бугарским агентима и за то време завео је рад у школи и прве и најјаче насртаје бугарске одбио од српске школе тако, да је она, добивши јак основ и углед у народу, могла и даље живети и развијати се и поред свију недаћа и неприлика, које јој је бугарска |