Учитељ

478

овим врлим Србином, коме у културној борби за народ свој равна нема! За њега се може с правом казати, да је за Српство живео ! Да ли ће кад год доћи време да овако заслужне људе за српску народну мисао много више ценимо и пажљиви будемо према њима 2!

Покојни Ковачевић ни као пенсионисани учитељ није седео беспослен. Он је тада према сакупљеним подацима написао историју српског народа. Многе је сакупљене рукописе послао у Београд и мач, којим је Обилић распорио Мурата, а израдио је од картона Грачаницу, која је у народном музеју у Београду. Најбољи му је пријатељ у Србији био велики родољуб покојни Милош С. Милојевић и нико други. Умро је 1. децембра 1899. године у Пироту, где је и сахрањен, а жена његова Марија, верна пратилица у ње_говом тешком и мучном животу, умрла је 1. децембра 1897. год.

Покојног Ковачевића и сам се као дете сећам, када је учитељевао у Врању. Код њега су учила моја браћа и стричеви, па са њима и сам по кат-када одлазио у његову школу. Он је у школи | употребљавао је уџбенике штампане у Београду још од првих дана свога рада. Предавао је све предмете, који су и у Србији предавани, а уз то још и црквено и световно певање и цртање. Био је и изврсан цртач. У школи је био тачан, уредан, врло озбиљан и предан своме. послу. Увек је био замишљен, јер је морао на сваком кораку да се бори с агентима егзархиско-бугарским, али је увек био и присебан, трезвен, одлучан и слободан, а то је све уливало страх непријатељима, а у грађана поштовање и дивљење, да га и данас многи стари Вра- | њанци памте и помињу. Становао је иза врањске цркве испод куће _ владике Пајсија. Кад га је кајмеком позивао у канцеларију, увек му је куражно одлазио пролазећи тихо, мирно и слободно кроз турске улице и кроз турску чаршију, као да то нису турски крајеви вароши. И сами турски грађани гледали су на њега као на необична човека, али противу њега нису ништа предузимали. Код кајмекама се је увек слободно и смишљено држао, као што смо и напред поменули, и увек се је код њега одбранио и успео да од себе и своје школе одбије сваку напаст и клевету нанесену од грозних и опаких агената егзархиских. Он није радио само у школи већ и ван ње. Одлазио је недељом и празником грађанима врањским, храбрио их у борби против бугараштине и уливао наду на бољу будућност.'

ј (наставиће се) п

1 (ве податке о животу и раду пок. Милана Ковачевића, поред оних од његова сина, нашао сам у књизи „Живот и рад Вићентије Димитријевића, учитеља српеког.“ написао Јован М. Поповић, учитељ, Ниш, штампарија Јована, С. Петровића 1802 године, а неке сам и сам покупио у Врању од његових ђака и са

временика,