Учитељ

485

сам готова да верујем, да наш сељак уме и да воли. И све би то било лепо, да је и њен отац хтео ту идилу и љубав да разуме. Он од свега тога није хтео да чује, док му не даду 7 дуката. Њему је стало до дуката и њу „ђаво нек носи“. Напослетку он пристане за 30 динара.

Кад сам све то чула болела ме та гадна проза нашег сељака.

И питам се ко је криве Наше учитељице! Не! Ви горе, што ведрите п облачите овоме народу, што кројите законе и режете порезе „па он више давати не море“.

Ето то су дражи наших јесењих дана у селу. Али сељак морал и поезију другу не тражи, само, кад му је пуно у тору, кошу и подруму, — кад он може с поуздањем рећи:

„Биће попу, биће кмету, Хвала Богу берићету“.

Ове јесени изгледа да су моји сељаци поузданији, јер ја свако вече чујем њихово пуцање пушака — знаке: да је опет и те ноћи нека доведена „на само“.

Нисам покушавала, нити ћу да утичем код сељака да тај обичај искореним. Сумњам, да је ико од учитеља сеоских то покушавао. „Јаче село но сватови“.

А. ми смо учитељи „једна сламка међу вихорови“.

Нека покушају господа. професори, и они су дужни да просвете и да просвете српски народ-

И они се некад могу видети у народу. Да, за време агитације. Него о томе у другом писму.

Ружица М. Петровића.

ПРОСВЕТА У СРПСТВУ

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА.

Сарајево, јануара 1907. год. Цијењени Г. Уредниче,

Свака ваша ријеч мелем је нашој ојађеној души и ми вам од срца благодаримо, што тако будним оком редовно пратите стање просвете у Босни и Херцеговини, те бар с те стране не изгледамо, као што пјесма каже: „Аој Босно сироче у Бога...“ — Допустите