Учитељ

497

правила за натиб још и зато, што се баш у разноликости огледа ; карактер дотичне личности која пише; под којим ће ко углом писати не зависи само од учења и навике, пего п од темперамента, од разних околности у животу, од укуса ит. д.

Нагибне црте непотребне су још и зато, што ученици изуче под којим ће углом писати још пре по што пређу на писање писанака. Познато је, да ученици | разреда почињу писати на писанкама тек у другој половини године, дакле од 1. фебруара, а дотле су они изучили писати сва мала и велика слова по таблицама, угледајући се на учитељево писање по школској табли. По угледу на учитеља, навикну ђаци писати под извесним углом, па можда, у многим школама и усправно. Зар, после свега тога тражити од њих да се навикавају на онај нагиб, којим су писана слова у писанкама% Је ли то потребно; Зар је нагиб слова тако важна околност при писању Да он то није, види се и по томе, што смо сви ми учили у школама да пишемо под извесним углом, па ипак се у практичном животу тога не држимо.

Нагибне црте и тачке не само да нису потребне, него оне код ученика 1 разреда стварају забуну. Кад „прваци“ почињу писати, велика је мука за наставника и за ђаке. Морају павити на нагибне црте, те скраћују и збијају редове, јер не могу да се нађу у оној збрци положених и косих црта, због којих писанке личе на шах-дашчицу, Па не само ученици | разреда него и они из старијих равреда греше, због ових нагибних црта, па им први ред буде најбоље написан, речи се правилно размичу, слова лепше пишу; но, већ други буде краћи, трећи још краћи и т. д.

4. Угледне речи и реченице налазе се само у првом реду, а остале редове пишу ђаци по угледу на први ред. Тако, ђак пише једне псте речи и реченице по пет, шест, седам, осам па и девет пута, те му писање једног истог текета постане досадно, а чим се појави досада, онда о лепом писању не може бити ни речи.

Могло би нам се приговорити, да се до лепог писања долази дугим вежбањем, и да је понављање текста, услед тога, неизбежно. Истина је, да се и писање, као и свака друга вештина, учи дужим вежбањем, али за дуже вежбање у писању не морају се употребљавати једне исте речи и реченице. Често мењање речи и реченица није учење новога. И у новим речима и реченицама понављаће се иста слова и њихово везивање у речи. Али овај начин је бољи зато, што нове речи изазивају интерес, а интерес буди вољу за интензивнији рад. Једне п исте речи и реченице доносе.