Учитељ

_ 634

касто румепшло као да је неко бацпо велики камен у сјајну воду. Ми пођосмо....

Кад сам стигао пред наше велике разглављене вратнпце беше већ мрак. Још са уласка виђаху се отворена кућна врата. На огњишту гори ватра, чији пламен лиже велики котао, што се црни о веригама. СОпрам црвеног пламена седи бабо а на крилу му Мића. Уплаших се да бабо не пита где сам био па станем уз вајатић да чекам неће ли ко пзићи из куће. Два, три пута наја прилажаше ватри да стакпе угарке, али не изиђе на поље. Гаров дође код мене и ја му истресох мрвице из торбице. Он их халапљиво поједе па чучну преда ме п гледаше ме право у очи. Неколико пута скакаше мећући ми своје велике рутаве шапе на раме.

У неко доба изиђе наја из куће, погледа у мраки рече:

— Боже, што ли га то дете нема из школе2! Баш и тај го сподин држи их до мрака,

— Ама није крив господин него они. Научићу ја њега док

само дође. — Зачух крупан бабов глас. Мора ГА ући па шта, да бог. Накашљах се и пођох а. сав цептим | као прут,.. Заборавио: „Добро вече“, љубити у руку, скинути капу,

већ се а мањи од макова зрна.

— Ју миле, где си досад; — пита наја.

— Врљао по потесима, — вели бабо а мени срце игра, игра и у грудима ме почиње нешто гушити! Јекћем. а

— Немој цвељати дете! — вели опет наја и почиње ме ми- ; ловати по косп.

— Море паучићу ја њега! — праска бабо. Где се био до | ово доба

Ја једва кроз плач промуцах :

О 6 Мр о. ГО СПО осдин | — Шта велиш, — рече бабо и уозбиљи се, али му ја нисам могао одговорити, јер ме је јецање гушило.

Њему као да се ражали па рече:

— Де, де.. доста више. Ходи мени — и узе ме на крило а Мића ме поче одмах гурати правећи кисело лице. — Хајде сад кажп ми шта је то било додаде ПО Пи ми сузе рукавом од тежињава платна.

— Господиш Веља, умро.

— Спромах. — рече наја.

= Па кад је умрог Данас у подне.