Учитељ

637

замишљене, као да ће на исповест. Придолазе и ђаци, окупљају се око Симе и блену у сандук и капак.

Дан све више осваја.

Дођоше и попови: поп Зарија и његов син попа Влада. Први озбиљан као какав светац а другоме се види младост на лицу као ведрина на мајском дану у јутру. За њима клисар Тима са седом брадом, гаравом кадионицом у руци, и књигама под МИишИцоМ. Поп Зарија проговори две, три са господин — Грујом, па онда чича Дамјан изнесе дуги првачки астал и памести га испод дуда. Затим кмет Радоје, ћата Тома и још два господина изнеше сандук. Силазећи низ степенице накренуше мало сандук те опет као ни јуче, видех господин — Вељино чело и нос; само му сада преко образа бела марама.

Сељаци оградише сандук а ми се гуркасмо ива њих, Кад се све утиша, онда се једновремено са звеком кадионице зачу и попова. песма. Чита и пева прво поп Зарија па онда поп Влада, па наш господин Груја, па онда, још један господин. Тако се опн ређаше подуже а народ се побожно приклања и крсти, приклања се као шеница покренута ветром. Док они певаху и читаху дође кмет Радојев момак, дотера воловека кола, са гвозденим осовинама, и стаде на друм пред вратницама. Мало после зачу се збркано, збуњено и потмуло: „Бог да га прости“! Чича Дамјан узе поклопац од сандука и приђе гомили, која прилажаше да пољуби крет. Он стаде чело главе и чекаше док сви ижљубише крст, па онда затворише сандук п понеше га колима.

— Боже грехоте, нема нико да га ожали. — вели баба Омиља.

— Жалбице, запста нема друго. Данас ти и свој својега слабо жали а јадно ти хоће туђицу. — одговара баба Јована.

— Е ех. Шта ћеш тако је ваљда Бог рекао.

— Ја... А био је веселник добар и благ, благ као душа материна. |

— Па и боље је што нема никога! говори као за себе баба Смиља. — Шта би радила црна мајка, да је сад жива па да га види оваквог #

— Преевиснула би.

Разговор се продужава а кола се тромо крећу прашњивим и сеоским друмом. Пролазимо поред реке, лугова, њива и ливада. Свуд нека тишина а сунце опекло мозак да проври. Кукурузи се упрели од јаре, која потсећа на загрејану пећ. Пред очима нешто игра, трепери. И кад ти се досади то треперење напрегнеш очи

Учитељ 42