Учитељ

269

статке школине прилично уочио, али оно што он предлагаше не чињаше ми се најбоље. А ово за чим ти тежиш и што ти предлажеш стоји на чврстој и поузданој основици, и само продужи тако“. Ја му рекох, да сам на Дидактици урадио што сам могао, а да су ми сад на реду други послови. А он ми онда рече: „Ја знам шта ти хоћеш; знам да хоћеш нешто много више, јер сам прочитао твој „Рго(тотиз“, али о томе ћемо сутра, јер ме сад чекају други државни послови“. Кад другог дана почесмо разговор о мојим пансофским идејама, он ме одмах упита: допуштам ли да ми се каже и противно мишљење; Одговорим му, да не само допуштам, него да то и желим и да сам због тога и пустио „Ргодгошиз“, те да би се чуло свачије мишљење и свачији приговор. Онда ми он стаде говорити, да ја много очекујем од пансофије, да су сметње за остварење њено огромне и да у самом Св. Писму стоји, да ће у свету бити много више мрака и покварености него светлости.и доброте; па опет заврши овако: „Ја мислим да тако велико дело још ником није пало на памет. Држи се тих основа, па или ћемо тако постићи свој највиши циљ, или га никако нећемо ни постићи. Али бих ти рекао, да најпре наставиш свој посао на поправци школа и наставе, те да тако припремиш пут оним вишим замислима“. Од _ прилике ово исто ми је рекао и ректор упсалског универзитета и саветоваше ме, да се настаним ако не у Шведској а оно у каквом мирном месту у Пруској. Ово ми исто рече и мој добротвор Гер, и тако се ја настаним у Елбингу (1642). Пријатељи из Лондона корели су ме што напуштам пансофске послове а враћам се на диктатичне, којима је већ довољно утрвен пут; а племенити Хартлиб писаше ми овако: „Што се, о човече, спушташ у Ррпшииј кад теби беху отворене орловске висине!...“

У Елбингу Коменски остане пуних осам година. И сам вели, да му је то време било „време мучења са самим сухопарним речима“. Уз припомоћ неколицине својих другова он најпре преради своја „Врата у језике“ а за тим се опет поврати на своју омиљену пансофију и изради нацрт за њу. Идуће (1643) године он пошље једнога свога сарадника у Шведску, да извести своје добротворе о томе како послови напредују и пошље им по једну споменицу („Ну-

,