Учитељ

971

кубури новчаној. У писму, које је писао у Јануару идуће, 1647, своме пријатељу Хартлибу, жали се овако: „Ови око мене могу посведочити каквим сам бригама обузет и какво су ми бреме: натоварили они, од којих сам се помоћи надао... Да сам остао сам, ја бих помоћу Божјом одавно довршио оно што сам желео. Јер мисли, које имам пред очима, изнео сам у своме „Ргодготиз“-у још пре четрнаест година. Тада ми је још и дух био чио, а и благослов Божји био је са мном, докле сам год радио у тишини сам и уздао се једино у Бога. А чим постадох чувен и почех тражити људске помоћи, са жудњом да створим нешто особито, остави ме снага духовна и изнурене нестаде у вртлозима овога света. Премноги и разноврсни планови створише забуну и успех ме стаде напуштати. Знам, драги Хартлибе, да си имао најбоље намере кад си ме извукао на видело, кад си скренуо на ме пажњу високих ми добротвора и кад си ми и сам толико помагао. Али ето, како је ствар сасвим другојаче испала. Бацио си ме у блато, из којега не знам како ћу се извући. Савест ми је сведок, да дану ми помоћ нисам злоупотребио.... Ваљало се постарати и за случај смрти, те да с једним човеком не умре и овако велики план, него да га се прихвати више њих. А у оваквој смотрености ја не видим никакве кривице, него видим једино бригу за саму ствар. Па зашто опет не би успеха» Ја доиста не увиђам, да ми је с овом молбом око мене, што је с толико муке прикуписмо, придошла Бог зна каква помоћ. Главне идеје остале су исте. Тако исто не налазим и да напредујемо брже од како смо оволике људе узели у посао. Напротив, изгледа ми, да смо још застали... И, ако буде воља божја те ја умрем пре коначног довршетка овога посла, не знам шта се може очекивати од ових људи око менер Зато би боље било, да се ово што пре изнесе на јавност, како би постало знано свима и искре ове светлости запалиле ватру у даровитијим духовима. Уз ово, ја сам искањем помоћи за издржавање ових око мене нанео себи толико тегоба и непријатности колико их од каква скромна рада не бих имао никад. А што ми је најтеже то је, што- морам да просјачим; а ја волим и умрети него просјачити!... Ама стид ме више и да пишем писма ове садржине, и ово је последње што сам га управио пастирима белгиске цркве...