Учитељ

589

сваком месту ружио и грдио и српске учитеље и српске ђаке и све што је српско.

О даљим односима између Шишеџијева и Вићентија стари Врањанци причају ово:

Кад је Шишеџијев видео, да је својим лукавством доста успео, позове Вићентија једног дана светле недеље „на кафу“. Сиромах Вићентије превари се и оде Шишеџијеву, попије кафу, у којој је по народном веровању и причању и отрова било. Одмах, чим је попио кафу, осетио је болове у стомаку, смучило му се и отишао у свој стан. У своме стану се превртао по кревету неколико сахати. Скакао је по кревету и превијао се као гуја од ужасних болова које је осећао у стомаку. Болови су били све јачи и ужаснији и најзад је малаксало тело клонуло и подлегло неумитној смрти. И тако је млади Вићентије после неколико сахати у највећим боловима испустио своју племениту душу једног дана светле недеље 1872, год. Тако су у то доба још описивали смрт Вићентијеву они Врањанци, који су били код њега да му се нађу у болести од помоћи. Тако се и у народу причало од уста до уста о смрти његовој. Тако је смрт Вићентијеву описао и гг. Јован Поповић, учитељ у поменутој књизи, коју је написао по причању пок. Ковачевића и по своме испитивању док је после ослобођења био учитељ у Врању и Лесковцу. Вићентијеву смрт потврђује и Рус Н. Дурново у својој књизи

„Државе и народи“. Он вели: | „Кад прве бугарске школе, које је отворио егзартат не имађахту ученика, јер Срби непрестано давалу своју децу у српске школе, Бугари почеше лагати код турских власти, да су српски учицељи —— тајни изасланици, које је послала Србија и која и издрожава. Турци веровалце Бугарима. Српске школе, које су 1878. постојале у Куманову, Скопљу, Тетову, Добру, Кичеву, Битољу, Охриду, Кралаову, Трну, Брезнику, Велесу џ њиховим околинама беху залпворене, многе невиме учитеље Орбе По наговору Бугара послале у заточење у Малу Азију и Африку; неке пак отроваше (као у Врању) сами Бугари. Србски рат 1876. године, који није испао за руком, много је допринео успесима бугарске везартије.!

Вест да је Вићентије изненада умро, распрострла се брзо по

граду. Плакало је и мало и велико и старо и младо; плакали смо

: Види „Босанску Вилу“ бр. 15 за 1905. год. чланак „Српека култура у Старој Србији и Маћедонији од Ивана Иванића.

Учитељ 39