Учитељ

995 зицији према ђацима учитељске школе, што им „прас бербат и зевзеклк по сокаци.“ Научени у ропству на безусловну мирноћу и покорност; навикли на даскал Тасу да им без икаквих већих школа спрема учитеље и попове за целу епархију, њима сви ови новитети беху необични и неразумљиви. Мало по мало, па се брзо стече уверење, не само у круговима конзервативних људи, већи на надлежном месту ондашњега режима да је нишка учитељска школа „гнездо немирних духова“ и да се треба постарати да се томе „злу“ стане на пут! — И, баш благодарећи том таквом режиму ова је школа добијала махом добре наставника, јер се Ниш, и ако је друга престоница, још сматра за казну онима, који га на рачун Београда добијају за своје опредељење. Те је у времену кад је пропала, имала сем управитеља ове наставнике: Косту Миленовића, Срету Аџића, Петра Марковића, Светолика Ранковића, Љубу Протића, Јосифа Стојановића, Бору Поповића, Перу Илића, Драгољуба Поповића, Жив. Хаџића, Стеву Никшића, Живка Бранковића, В. Петрика и М. Пејиновића. Ну главно је било управитеља поставити строжијега човека „да мало затегне шраф у тој школи, па ће се духови умирити“, тако се мислило на надлежном месту. Али се после видело да је та мера стара и прастара и мора се потценити оној новијој, по којој је само ауторитет наставнички и љубав ђака према њему у стању против-стати немилим појавама.“ Ђаци су врло добро разумели нечију намеру. са постављењем за управитеља Богољуба Тирића па су се према томе и управљали. У почетку нису показивали никаква негодовања према његовит „заптовима“, које је он нагло, а уз пратњу своје плаховите и променљиве нарави почео заводити. Али му је та баш привидна ђачка мирноћа давала све већега маха... услед чега се је бујна чаша младићскога стрплења брзо напунила и излила...

После чувенога скандала, говорило се и писало о тој школи много и много. Једни су за све кривили Тирића, други ђаке, трећи и њега и ђаке, а четврти Ранка Петровића, пређашњег управитеља те школе за кога се говорило да је он за време свога бављења припремио такву „експлозивну“ генерацију. Људима са стране, лако је рећи и једно и друго; и треће, ал је тешко сваком своје потврдити. Ну кад би неко и био приморан да поверује у тај успех Ранка Петровића, морао би се брзо разуверити, кад му само на ум падну доцнији ђачки нереди у алексиначкој учитељској школи, јагодинској, на Универзитету, и т. д. где Ранка Петровића нема. Далеко,“ врло далеко од намере: преузносити једнога, а другом