Учитељ

997

која нам се у Министарству Просвете спремаше! Докле ти једнога дана не изиђе објава: да дођемо изјутра у школу и чујемо решење министрово, што ми и учинисмо. — Коста Миленовић, заступник управитеља уђе у највећу салу, и онако слабуњав поче тихои дрхћући говорити: како је он присусшвовао онда кад је се први пуш ошварала ова школа, а како му је зао удес доделио улогу да је он и зашвори! Како му је тога момента било у души, то ће он најбоље знати! Затим прочита министрово решење: „да се нишка учитељска школа спаја с београдском, а ђаци престају бити ђаци учитељске школе“. Какав чудан барут могаде да се измисли у једном великом државном апарату, како да се изупреденим решењем прикрије злочин — укидања једне неопходне стручне школе, зашта би по Уставу имала бити надлежна само Народна Скупштина. Дошао је дакле израз „спаја се“ место „ништи се!“ Ну, пошто решење није било јасно, тражило се детаљније. И за 2—8 дана дође и то: „Њаци нишке учитељске школе искључени су на свагда из свију просветних завода Краљевине Србије“. Дакле, сви и мушки и женски, и они, који су били на боловању!... Министар Просвете био је онда г. Љуба Клерић. Да ли је за овакву казну била чисто његова иницијатива, у то потпуно сумњамо, пошто је онда било врло уобичајено да се и за ситније ствари добијају инструкције са вишег места, а камо ли за овако крупну!

По свему изгледу и Јеврем Илић, ондашњи иследник био је сав на страни -Тирићевој, и ако поред поменутих још коме припада заслуга заслуга за укидање нишке учитељске школе, то један добар део њен припада и њему.

Што ти је омладина Боже мој! Не само што се нисмо ни један заплакали, већ смо одмах отишли у групи код Св. Пантелије и тамо провели цео дан у песми и игри... Ко рече први да је ђаковање право царовање, није погрешио, Као да нам нешто шапуташе: не бојте се, млади сте, није вам изгубљена нада на будућност. С наставницима се опростисмо, они слегоше раменима и следоваше наредби министровој — одоше на своја нова опредељења. Покушасмо са једном телеграфском молбом краљу — за милост, па узалуд, после чега се један по један разиђосмо.. А наше махале, јадни наши ћор-буџаци, онога часа остадоше као пусти... Нестаде. с лица земље школе, која је сваке године давала Србији по 40 нових учитеља. Испразнише се певнице Саборне цркве, где су се дотле ориле хорске песме. Остадоше и ашчије, ђачки кредитори | дувајући у шаке и чудећи се! Тад увидеше Нишлије шта су имали