Учитељ

599

нове циљеве. Видећемо како је подигла буџетске позиције за јавну наставу од 1885. до 1904, од 130,571.000 динара на 223,908.000. Али пре свега ваља забележити са каквим је поуздањем, каквим методом, каквом истрајношћу извела она овај задатак и уз какав једнодушни склад свих државника, који су за последњих тридесет година бивали министри јавне наставе. Републиканци свих врста, као што су Жил Симон, Барду, Жил Фери, Спилер, Фалијер, Поанкоре, Жорж Лег, Шомје, као што је Бертело, славни научник, Рене Гобле, Леон Буржоа, Комб, сви су они решиво и доследно радили да преобразе нашу народну наставу. У овим редовима биће изложен рад свих ових честитих раденика на просветном пољу.

Преображај је био хитан нарочито за основну наставу. Народ беше поново постао суверен: ваљало га је упутити у школу, у коју он дотле никад није озбиљно ишао.

Какав је био управо положај основне наставе под старим режимомр То је лепо историско питање, које је третирано само полемиком. Зар се није ишло чак дотле да се тврди како је ова настава у очи револуције била свугде организована по Француској. Ту треба смањити и то много смањити.

Истина је да је једна краљевска повеља од 1724. наређивала да се у свакој парохији оснује по једна школа и у ствари „мале _ школе“, како су их тад звали, биле су прилично многобројне у · окрузима на северу и истоку Француске. Али свугде по другим крајевима оскудевале су. Године 1758. дакле 29 година после чувене краљевске повеље, један писац је могао да стави себи ово питање: „Зар не треба у свакој парохији да има школа, у којој би се омладина учила читању»“ Па додаје: „Може се рећи, на срамоту племића, да не само у парохијама и селима, него чак и у већим варошицама једва ако се нађе које лице, које уме писати и које би било у стању да врши какву дужност од опште користи“. Да ли је наш писац претеривао» Ево једног сведочанства, које се може сматрати као службени докуменат. На збору парохије Ил-де-Франса, који је држат у Мелону 1787. год. 14. августа, виконт од Ноаја, говорећи о уредби _ рекао је: „Многи поседници сеоски, кад им ваља дати писмено свој глас, пошто не знају читати ни писати, принуђени су да се поверавају људима, који ће моћи употребити на зло њихово незнање“.

Оскудица школа, у осталом, јесте предмет жаљења, који се "најчешће налази у „протоколима“ скупштине од 1789. године. Протоколи париског духовништва (ехјуа тигоз) изреком веле: „Чл. 5. Да се заводи снабде учитељима и учитељицама по парохијама оп-