Учитељ

ан

853

У зеленим цветним пољима у сенци лиснатих дрвета, што окружавају моју усамљену школу, шта сам пута гледао и уживао у величанственој слици природе. Шта ме је пута опијала плава боја неба и јасно зеленило мирисних поља, по којима растови бацају велике сенке своје, у којима идилска самоћа преноси душу у царство снова.

Тихо шуме гране лиснатих дрвета, у лугу пева славуј милу песму своју, из даљине доноси поветарац слатки миомир шуме и цвећа, а тамо у даљини гледа око плаве пруге далеких планина..

А кад бих се шетао по околини још је се дивнија слика указивала оку:

По зеленим долинама пасу стада; њих чувају пастири и пастирке. Како дивна изгледају та белоруна стада, на зеленим пољима у самоћи, обасјана јасним зрацима летњег сунца! А кроз тишину тих пространих поља, чује се тиха песма пастира и још дирљивија песма младе пастирке. На зеленој ливади, коју просеца поток оинвичен редом жалосних врба, седи млада чобанка и певушећи чува стадо. У тој самоћи гледаш младо лице, на ком се огледа здравље и лепота, и чујеш звуке јасног гласа у којима се осећа дах поезије.

Та песма као да дише неком дирљивом тугом, она се разлеже тихо по пространим долинама и губи у овој самоћи и тишини. А као да у души оне која пева видиш неки лепши невидљиви свет чари и лепоте, љубави и поезије.

Величанствена природа, оно јасно плаво небо, они сјајни зраци сунца, који обасјавају то дивно зеленило, то место идилске тишине, уздижу душу човечију, пробуђују у њој дивљење Лепоти, и, као краљицу тој лепоти, машта ствара чаробну лепотицу, која би лепотом својом одговарала лепоти природе.

Тако је лети. А зиме је живот много невеселији и досаднији.

Кад завеје „Ћорава Анђелија“, кад се небо застре сурим облацима, кад кроз прозоре гледам недогледна поља и шуме покривене снегом — тада суморно пушим цигару за цигаром и невесело гледам у даљину.

Да ми је кога од кога бих што ново чуо, коме бих исказао овај терет, који ми притискује душу, ове мисли које премишљам, она питања која не могу да разрешим.

Тада осећам неодољиву жељу за друштвом људским. Препирао бих се с ким, шалио бих се, исказивао бих своја уверења ономе, који би ме могао појмити; али, пошто никог нема, ја то чиним сам у себи. Другари су ми свакидашњи ови чађави зидови ђачке собе у којој сам најрадије седео.

Ни радним даном кад су ђаци у школи није боље. Шта би пута у чађавој, прашљивој учионици седио замишљен. Деца тихо жуборе радећи писмени рад. Трећина их нема писаћег материјала. Један нема таблице, други крижуље, трећи читанке, четврти ово, пети оно и т. д. Школа је неподложена јер нема дрва. На разбијена окна понаметао сам ђачке шалове и мараме. Напољу ветар тужно завија, у ходнику фамулуз рапавим гласом зундура неку препотопску песму.