Учитељ

799 ШКОЛЕ У ВРАЊУ И ОКОЛИНИ

ПРЕ ОСПОБОЂЕЊА 1887 ГОДИНЕ (Један прилог за културну историју Срба у Х!Х вену) Од : Зим. Марчића,

ПРОФЕСОРА

5). Шкопа унитеља Мипојка В. Веселиновића (1872. —1874. године). (Свршетак)

У школи су свештеници пререзали колач, покропили ученике и народ, а за тим је један ученик изговорио на памеш беседицу: зашто школе славе Светога Савуг За тим су остали ученици појали и декламовали.

Сваком се приликом г. Веселиновић старао да истакне школу у народу кад год би нашао да је згодна прилика. Тако у Врању није био обичај да ученици иду на врбицу у очи Цвети, али је он успео и свештенике охрабрио и задобио да сви тога дана у црквеним одеждама с крстовима и иконама у рупи на челу ученика носе врбицу. Тада се спреми цела школа од преко 300 ученика са 10 свештеника да пођу у село Собину, близу Врања. Када је то видео бугарски учитељ Шишеџијев, придружио се је и он српској школи са својих око 40 ученика, те тако сједињене обе школе пођу на Лазареву Суботу после подне из школе кроз српске махале и улице. Код собинске цркве, близу Врања наломе развијену врбу, и сваки ученик узме у левој руци по један руковет врбе, наваливши га на лево раме, те кад су се ставили сви ученици у ред изгледало је да су сви окићени зеленилом. Свештеници обуку одежду, људи понесу напред црквене барјаке, и тако цела литија пође из Собине појући Општеје воскресеније, српска школа два пут српском црк“ веном аријом, а бугарска један пут грчком црквеном аријом.

При повратку литија је ударила другим путем, те је прошла кроз горње турске махале и поред самих џамија и текија појући непрестано Општеје воскресеније, а два ученика звонила су у црквена олтарска звонца. Кад су ученици упарађени и окићени врбама са свештеницима и барјацима пролазили кроз турске махале и улице, цео свет турски и мушко и женско, хоџе и дервиши, све је то изишло ни улице и кроз капиџике и прозоре забленуто гледало