Учитељ

790

ђаурску некакву радост и сви су били мирни па чак и њихова деца. иначе у другим приликама немирна. Кад су за ово чули Срби у доњем крају вароши, престравили су се од страха за својом децом, јер се нису надали да ће прва врбица у Врању проћи кроз турске махале да изазивље негодовање у Турака. Али је све то изненада било и изгледало је у оном тренутку, да су и Турци задовољни том парадом. Чим је литија већ излазила из турске чаршије дошла је пред хућумат (садашње окружно начелство), и ту застала. У тај час појави се кајмекам на доксату и остали чиновници доста изненађено, али је Харитон Микић, као благајник хућуматски, објашњавао кајмекаму тај црквени обичај и врбицу, и најзад ту паузу прекиде певање Шишеџијевих ученика многољешствијем (налик на химну) Султану турским језиком. Тада су кајмекам и остали турски чиновници оданули душом од тога изненађења и поздравили су руком нас ученике. Одатле је врбица ишла српском чаршијом и дошла у цркву.

Тако је, ето, г. Веселиновић храбрио и школу и народ.

Он је такође радо приман у сваку српску кућу, и учествовао је при славама, свадбама и у другим приликама. Био је добар певач народних и патриотских песама. Свирао је на виолини и у флаути, и кад би чуо какву народну песму, ухватио би је и ставио у ноте. Није имао висок глас, али му је при том глас умиљат и глатко тужан, те кад би певао, а то је често пута бивало, изазивао је сузе свих присутних. Његово је присуство оживљавало и крепило надом на српску срећу и бољу будућност. Он је био у свему истрајан, вредан, раден и љубазан, па је и друге на то упућивао, крепио и потстицао. Он је и себе учио. Учио је турски језик, и због тога су и Турци према њему пажљиви били, а млађи чиновници њихови и дружили су се с њиме, и од њега се поучавали. Ето, с таквим неуморним трудом и родољубљем г. Веселиновић је у Врању учитељевао до пред сам устанак херцеговачки на Невесињу, и то у времену када му је свакога часа опасност претила од егзархискога владике.

Први извештај о врањској школи штампан је у „Призрену“, службеном листу призренског вилајета за 1873. годину. У томе су извештају врањски грађани изјавили и јавну благодарност ондашњем кајмекаму врањском Исмаил-ефендији и осталој турској господи што су 29. јуна те године присуствовали на испиту у српској школи, били задовољни с успехом, који су ђаци показали и јавно похвалили и ђаке и г. Веселиновића. Том приликом поменута господа