Учитељ

191

су поздрављена ђачким певањем а при дочеку и испраћају. Овај извештај писао је врањски првак Аритон Микић. Оригиналан рукопис његов и данас чува г. Тодор Станковић, начелник у пензији, који је био уредник листа „Призрена“. Добротом г. Станковића сам и сам видео оригинал овога писма.

Господин Веселиновић није ограничио свој рад само на град Врање, већ и на села. Он је одлазио и на саборе селске. Свуда је и сам учио и друге поучавао. Њему и Аритону Микићу из Врања, који је као Србин био турски благајник (санд к-емин) за ондашњу врањску казу, има се благодарити што је чувени и први егзархискебугарски владика Доротеј морао убрзо напустити скопску епархију, у коју се више никако вратио није. Ово је онај Доротеј, коме су свесни врањанци певали:

„Добро дош"ја Дорча, „Шизматички голча.

Како су пак ови паметни и врли родољуби учинили да се Доротеј никако више не врати у ове старе српске крајеве, описаћу на другом месту. За сада пак напомињем, да би њихов метод у борби за народност могао послужити као наук многим нашим људима, који су срећни да се данас брану за опстанак нашега народа под Турцима. За то пак треба познавати турске законе, навике, предрасуде и обичаје. Без овога знања ни један наш радник из Краљевине не треба да иде у Стару Србију и Маћедонију.

При крају 1874 године г. Веселиновић се је из Врања вратио у Србију и одмах се уписао у Велику Школу да продужи своје школовање, а наскоро за тим и у оба српско-турска рата учествовао је као добровољац у чину командира батаљона под командом великог Србина пок. Милоша С. Милојевића. |

По свршетку другог српско-турског рата г. Веселиновић је за неко време био полициски чиновник у Врању, где је у први мах засновао среску власт у селу Јавоцу у Виногашу; за тим у началству чачанском, а по том чиновник у министарству војном.

За време српско-бугарског рата опет је био добровољац под командом пок. Милојевића у трећем Дедров ата Одреду, као. помоћник команданта одреда.

У својој књизи „Бег и Бегчија или Огледало турског насиља“ г. Веселиновић наводи да су се за његову школу у Врању највише заузимали ови грађани врањски: Топал-Стојан Антић, Коста Јовановић — Богдинче, Аритон Микић, Митка. Јовановић, Јован Ста-