Учитељ

892

мисли, да је потребно. У осталом, ако који наставник налази, да је то потребно, не брани му се, да то деци каже. Ја нисам ову књигу писао за самоуке, већ као уџбеник — помоћно средство за изучавање словенског читања, при чему замишљам увек и наставника на раду.

Што се тиче акцентације словенских речи, налазим, а тако сам и при писању ове књиге мислио, да је по све излишно и то товарити на децу основне школе. То би само био у стању г. прота учинити, али сигурно, без икаквог успеха. Данас нећете наћи од 100 свештеника ни једнога, који при читању словенског текста, акцентирају речи како треба. То без сумње зна и г. прота. Па кад се у томе нису могли усавршити они, који су свршили богословију, нашто то тражити од деце из основне школе. То би било млаћење празне сламе. -

Још да кажем нешто о преводу појединих речи и реченица. Пре свега напомињем, да сам у многим случајевима био мало слободнији у превођењу, а то само зато, да би деца добила правилнији појам из појединих реченица. Дословни превод у многим реченицама био би неразумљив и већим мозговима.

Колико мизерна г. протина критика изгледа, види се најбоље из овога: Где год сам ја употребио слободан превод, према моћи дечијег схватања, он је са највећим картечом осуо на мене ватру, како ја ништа не знам. Где сам се пак служио преводима Вука и Даничића, он ћути као заливен, и ако се зна, да се и они нису држали буквално словенског текста. За пример овоме нека послужи текст из Молитве Господње „И не веди нас во искушеније“. Код Вука је преведено „И не наведи нас у напаст“, а ја сам превео „ИМ не наведи нас у искушење“. Ја мислим, да је правилније казати „искушење“ него „напаст“, пошто то није једно исто. Као што видите, ми често пута, у интересу дечјег схватања, одустајемо и од тако великих ауторитета, као што су Вук и Даничић.

Сад да пређемо на преводе.

„Помиловати“ некад сам превео „помиловати“ а некад „смиловати се“ јер и кад се неко „смилује“ на некога, неће га тући, већ миловати, милост му неку учинити.

„И веја внутрењаја моја“ превео сам „и све што је у мени“ тј. да све што је у мени слави име Његово. То замера г. прота, сигурно подразумевајући под изразом „и све што је у мени“: желудац, црева, плућа, јетру и др. нешто. Ја сумњам, да ће тако разумети и један наставник основне школе, јер ће сваки знати, дау