Учитељ

100

примењује, а свако знање, етичко пак нарочито, и има једино вредности, ако се примењује,

Настаје питање, па које су то погодбе, под којима обрађивано етичко знање у исто време изазива и етичко процењивање т.ј. осећање допадања или недопадања.

Пре свега, ваља градиво, које излаже одношаје друштвеног живота људског, употребљавати онда, када му је време т.ј. на ономе степену дечјега развитка, када га деца могу разумети. Пре простије, а позније сложеније одношаје; пре одношаје из најуже социјалне заједнице (породице) па позније редом из све ширих и ширих до човечанске у опште; пре бајку, мит и еп, позније драму, а најпозније философију и т. д.

Од забавишта до матуре могао би се конструисати низ степеница, којима се може ићи у савлађивању градива историјско-етичкога и то како с обзиром на садржину тога градива, тако исто и на стилистичку форму, у којој се дотично градиво излаже. Основна идеја за тај распоред јесте позната идеја генетичко-историјске поступности, по којој човек ваља у маломе да пређе духом својим све степенице општега човечанскога живота, те да, упознавши постање садашњости и обогаћен искуством прошлости, уђе у модерно друштво као активан члан његов.

Други захтев се тиче саме обраде историјскога градива. Основна погрешка, која се у томе чини, јесте концизност. Да би се, имено, градиво лакше запамтило, из историјскога се градива одвајају политичке чињенице од културних, па се и од њих узимају само оне, које су биле од највећих последица; управо се награди костур од њих, а при томе се задржи номенклатура и хронологија и тако се од једне дисциплине, која у првом реду ваља да загреје и одушеви, сагради једна духовна накарада од градива, коју ваља учити и учити, док се потпуно не запамти. Зашто је пак потребно за духовни живот то једнострано