Учитељ

90

Настаје питање, да ли у васпитању ваља ово процењивање, које се иначе и без васпитања — само не увек пра. вилно — развија, култивисати, или је довољно, да се ствар“ ност само проучи, као што то и бива по нашим школама» Другим речима, сме ли се допустити, да ученик буде равнодушан, осећањем индиферентан, према околини, коју је упознао 2

На ово питање лако нам је одговорити на основу највишег васпитног задатка. Највиши васпитни задатак јесте образовање моралног карактера тј. јаке, савршено и доследне моралне воље. _ Е

А може ли бити воље т.ј. може ли се нешто хтети, што се не воли> За свако хотење је потребно, дакле, поред знања о циљу хотења и о средствима извођења тога циља, још и ово осећање вредности онога, што хоћемо. На кратко: ' без овога процењивања осећањем, не може се никако по-

јавити ни воља. Према томе то процењивање јесте прет

ходни ступањ на путу постизавања највишег васпитног 34- |

датка: образовања моралне воље. Оно, дакле, уноси живост

у област чињеница сазнања и даје им снагу мотивације у процесу постанка воље.

Колико има области човековог сазнања, ТОЛИКО ИСТО

· може да буде и осећања, којим процењујемо вредност ње-

гову. Ми се пријатно находимо, кад с прозора посматрамо, .

како разнолике прилике промичу улицом: та пријатност долази од множине, разноврсности, промене и шаренила утисака, које добијамо. Тако исто пријашно нам је, кад тражимо узрок каквој појави, па га најпосле нађемо. Сваки успешни умни рад изазива пријатност. Ми се дивимо сунчеву изласку и заласку, лепоти предела, људи, животиња, направа, слика и т. л. У друштвеном животу једни су нам људи симпатични, други аншипатимни. Па чак ми

· поклањамо наше симпатије читавим народима: ми смо срцем

увек на једној од двеју зараћених страна. А замишљени

а ава иаванаита 3 +: 05