Учитељ

одношај човеков према Богу јесте још обилнији осећањем, као што су разноврсне нијансе осећања захвалности за учињења доброчинства, осећања наде за нсва доброчинства, кајања после учињених погрешака, страхопоштовања према Богу као неумитном судији и т. д. Сва та осећања јесу оно, што се назива побожност.

Из ових примера види се, да нас осећања дижу из летаргије, успаваности, апатије. Сви ови називи значе одсуство осећања, а где је одсуство осећања, ту је, као што смо видели, и одсуство рада. Међутим, човек мора да је жив, пробуђен, заинтересован како за природне предмете и појаве, слободне и у служби културнога рада, тако и за друштво, у коме се находи, да би могао доцније бити активан у културном стварању и друштвеном кретању.

Остављујући ово процењивање у погледу осталих области, овде ћемо се позабавити само процењивањем у области друштвеног живота човековог т.ј. едичким процењивањем.

Најпримитивнији облик етичког процењивања осећањем јесте симпатија према лицима, с којима се стварно дружимо. Симпатије. првобитно не можемо имати према личности, која нам није никада никакво добро учинила. А то добро не мора бити само материјално добро; може оно бити и чисто духовне природе, или које друге врсте, као што су нпр: добра: духовна сличност мишљењу, пријатно забављање у друштву, духовита досетљивост, складно певање, еластично кретање ит. д. Као што се из овога види, сва та добра, објективно посматрана, могу бити и од одвећ малене апсолутне вредности, али релативно, за онога, на чији дух утичу као добра и с тога изазивају симпатију, могу бити од врло велике вредности. Па и што се тиче квалитета и јачине тих добара, она имају вредности само релативно т.ј. у одношају према духовности онога, на кога утичу и у коме симпатију изазивају. С тога се само сродне душе и могу симпатисати. ЈЂЊуди високог и префињеног