Учитељ

92

образовања увек су заостајали у стицању популарности у маси (баш и када би је тражили) иза полуинтелигентних демагога, чији је и интелектуални и емоционални живот ближи самој тој маси.

Мало пре рекосмо, да симпатију можемо имати према личностима, које су нам некакво добро учиниле. Међутим нису ретки случајеви симпатичног допадања раније непознатих људи на први поглед. Какво су нам добро могли они учинити 2 Такви случајеви се могу објаснити само асоцијацијом по сличности. Са сваким осећањем симпатије асоцирају се и друге одлике симпатичне личности, па није никакво чудо, ако се с репродукцијом неке од тих одлика на новом познанику јави и осећање симпатије.

Од симпатије к личностима, с којима се стварно дружимо, прелазимо на симпатију к личностима, с којима се идеално дружимо, као што је н.пр. замишљено дружење с јунацима историје, драме, романа, приповетке.

Симпатија, дакле у основи, има себично порекло; ње

_ нема без учињеног добра; али је ипак њено морално обележје у томе, што се јавља у одношају бар двеју личности, дакле друштва, и што их подстиче на обостране жртве за узајамно напредовање целе те, и ако најуже, заједнице. Симпатија је моралног карактера, ако је обострана. Иначе, једнострана симпатија се губи (или чак прелази у противност: антипатију) чим нестане уживаних добара. То је она народна: „Неста блага — неста пријатеља.“

Шири облик симпатије јесте заједничка симпатија многих људи; то је опште одобравање или неодобравање извесних дела и појава у друштвеном животу. Тим општим одобравањем врши се тек право морално процењивање.

Онако исто као што у духу једнога човека сваки предмет и сваки доживљај, који служи његовоме телесном или духовном опстанку и напредовању, изазива пријатно осећање, тако исто и у једном друштву човечанском изазивају осе-