Учитељ

131

умеју говорити, је ли онда потребно учити их говорити при обучавању читању • Не. Зар није истина, пштање је управо бесмислено! Но у тој бесмислици и јесте основна погрешка код расмотрених метода. По тим методима научивши дете да изговара гласове речи одвојено, приступамо спајању тих гласова, као послу савршено новом за њих и непознатоме. Предпостављајући да деца не умеју спајати — говорити и уверавајући их у то, употребљаљамо најразноврсније начине и лукавства зато, да деца прво споје гласове како би открила ту тајну. Није ли сад за вас јасно, зашто деца откривши тајну, лако усвајају процес читања“ — опп су дознали шта се од њих тражи, а дознавши, лако га пспуњавају јер им је добро познато. До открића тајпе опа су могла читати с—а, итд. но разумевши да спајати зпачи говорити, они пи паговарају онако, како су их изговарали у говору. Ето где је узрок, зашто се ток обучавања читању по тим методима врши у обратпом поретку према ономе, како мора ићи образовање сваке навике. Ми смо учили децу ономе, што она сасвим умеју. Особито су у томе погледу неразумљива вежбања у усменом спајању гласова у речи без претходног њиховог разлагања: то је једна бесциљна самообмана, бесциљна забава, као што смо видели, не само некорисна, него и веома штетна. Ипак, ми не само да учимо децу спајати гласове, него при томе бринемо, да она свесно врше мускулне покрете говорних органа при говору. Не личи ли тај поступак на то, као кад би, научивши дете да иде, објаснили му устројство коштане и мускулне системе ногу, теорију равнотеже итд. и захтевали, да свесно врши мускулне покрете у ходу, плин зато, да би научили ученика да се користи кредом, ми сматрамо за нужно, да га пре свега упознамо с историјом образовања кредних слојева, с мускулном системом руке итд. Не спорим, сва таква знања имају вредности, јер развијају дечји ум, но она имају вредности у своје време п на своме месту, а не ради указаних циљева. И тако, још пре обучавања писмености деца умеју спајати гласове у свима комбинацијама речи, које употребљавају. А кад деца умеју да спајају гласове у говору, а читање је такође говор, онда је јасно, да она могу говорити, спајати гласове и при читању. Отуда и задаћа читања није у томе, да се науче деца да спајају гласове т.ј. да се науче ономе, што она већ знају него је задаћа у томе, да се она науче оно исто што они већ умеју, само при другим новим условима — при погледу на слова. Дакле, треба их научити говорити по словима,