Учитељ

95

изражаји воље човекове у друштвеном животу процењују и то не само осећањем одобравања гезр. неодобравања, већ чак и афектом пријатним или непријатним. Свакојако то процењивање властитих одношаја према другим људима, нарочито негативно, јесте по постанку позније. Има људи, који остају вечито на нижем ступњу процењивања: они процењују, и то често врло строго и до детаља, туђе одношаје у друштву, али не и своје властите. То су они, који „виде трун у оку брата свога, а не виде кладу у оку својему.“ — На вишем су ступњу свакојако они, који и своје до-

живљаје процењују истом јачином како пријатнога, тако и

непријатнога осећања, као и одношаје других људи у дру-..

штвеном животу. Да се до тог ступња дође, потребно је, да човек, проучавајући радње других лица, себе самога пренаша у околности тих лица и да, упознавајући мотиве њихових радња, замишља, како би и он сам радио у дотичним случајевима. Гаким радом он се, у неку руку, солидарише са самим лицима, чији рад процењује, ако се његови мотиви, у замишљеном одлучивању са тим лицем заједно, поклапају. Ако су пак мотиви разнолики, то се из самог тог непоклапања јавља извесна духовна опрека између проучених, туђих и својих, властитих мотива, а та се опрека · изражава психички, сем тих интелектуалистичких чињеница, које нам представљају знање самих тих мотива, још и осећањем неодобравања.

Тако исто, као што човек може фантазијом својом себе пренашати у околности других лица, тако исто може и своје властите радње и мотиве тих радња да замисли као радње и мотиве радња других лица. Тада се он јавља у исто време и као судија и као онај, коме се суди. Упо: требљавајући исто мерило за исте одношаје и тада као и раније, кад је пресуђивао туђа дела, човек збиља може доћи до те способности, да своје погрешке процењује не само осећањем недопадања, већ чак и афектом недопадања.