Учитељ

96

На том тројном основу за поделу: одобравање — неодобравање, осећање — афекат, властити одношаји — туђи одношаји, у етичком процењивању као емоцији могу се разликовати ове нијансе:

а) ако осећањем одобравања процењујемо своје властите радње, онда је то етичко процењивање у облику душевне мирноће и самопоштовања;

6) ако осећањем одобравања процењујемо туђе радње, онда је то етичко процењивање у облику поштовања према тим лицима;

в) ако афектом одобравања процењујемо своје властите радње, онда је то етичко процењивање у облику Доноса;

г) ако афектом одобравања процењујемо туђе радње, онда је то етичко процењивање у облику одушевљења, ентузијазма за некога и његове радње и мотиве тих радња;

д) ако осећањем неодобравања процењујемо властите радње, онда је то кајање;

___ђ) ако осећањем неодобравања процењујемо туђе радње, то је непоштовање; |

е) ако афектом неодобравања процењујемо своје властите радње, то је самопрезирање, грижа савести; и

ж) ако афектом неодобравања процењујемо туђе радње, онда је процењивање у облику дрезирања, гнушања.

Најпосле да поменемо још и то, да се сви ови судови, изражени емоцијом, могу односити не само на прошле радње, које су стварно биле, већ и на будуће радње, чији исход фантазијом нашом конструирамо. Тада се они јављају као мотиви одлучивања у друштву с мотивима друге врсте. Ако осећањем одобравања процењујемо замишљену будућу радњу, те се то осећање процењивања пре саме стварне радње јавља као један од мотива за одлучивање на сам тај рад, онда се такво осећање назива осећањем дужности.

Све пак ове разноврсне нијансе етичког процењивања