Учитељ

35

укупно називају се савест. Према томе реч савест је етички термин; психолошки узев, савест је емоција, којом исказујемо вредност својих или туђих радња по друштвени живот људски. То је, другим речима, орган етичког процењивања.

Као што је раније поменуто, развија се савест и под утицајем самих прилика живота, тих „несвесних фактора“ васпитања, само не увек, како би требало да је и не у оноликој мери, колико је потребно, те да савест може вршити своју етичку функцију. Другим речима; у погледу квалитета — не сме да буде погрешног процењивања и у погледу квантитета — мора то процењивање бити толико јако, да се јавља као побуда моралне радње.

Савешћу, дакле, својом човек ваља увек правилно да процењује одношаје у друштвеном животу т. ј. штетне да неодобрава и корисне одобрава; даље, савест ваља да обухвата образоване све ове нијансе етичког процењивања; јачина њихова мора да је до степена мотивације воље човекове; те нијансе морају се брзо јављати, трајати и по потреби обнављати. Тек ако је у човеку савест тако образована, можемо за њ рећи, да је племеншт. Јер се племенитост у томе и састоји, што ћемо се за добро брзо и на време одушевити и одмах и извршити.

Да се пак до тога дође, ваља намерно васпитање да се позабави и образовањем савести онако исто, као што се бави образовањем ума људског. Васпитање не сме да утиче само на једну област духа учениковог. Оно то не сме чинити с тога, што таквим радом не образује целог човека. А цео је човек образован, ако су и интелектуалне и емоционалне чињенице његовога духа тако образоване, да се, синтезоване, јављају као мотиви активности човекове. Међутим, интелектуалистички тип нашег васпитања, нарочито школског, образује само ум и то опсежно до духовног претоваривања и искључиво до једностраности, заборављајући, да је интелигенција за појаву воље само једна компонента