Учитељ

98

и да без осећања може бити само терет, којега се дух радо ослобођава, чим престане онај сплет спољашњих принуда, помоћу којих је он у духу посгао и помоћу којих се и даље одржава.

Ми се овде нећемо бавити тиме, како бива образовање и култивисање осталих емоција, то није ни задатак ових редова, већ ћемо се само позабавити образовањем савести.

Савест као емоција мора имати у свести човековој извесан скуп представа и појмова као подлогу духовну. То · је знање оних одношаја људских у друштвеном животу, који се том савешћу процењују. Многи одношаји пак. ако имају заједничких ознака, могу се груписати, те, стапањем заједничких им ознака, образовати морални појмови. Ако бисмо скуп представа појединих одношаја сматрали као конкретно, емпиричко етичко знање човеково, то би систем тих моралних појмова био апстрактно, логичко знање човеково из области етичке. У образовању савести је први. посао, да се образује што опсежније емпиричко знање из области етичке. “

Извор грађе за то пружа нам пре свега школски живот и живот околине, у којој се школа налази. У правилном процењивању свега, што се у школи доживело, лежи припрема ученикова у маломе за познији његов морални живот у друштву у великоме. А процењивање свих значајнијих догађаја како у непосредној околини тако иу целоме народу — разуме се у колико су ученици дорасли за разумевање тих догађаја — јесте управо етичка задаћа школе. Другу грађу за тај циљ, опсежнију и разноврснију, | но што нам икада може пружити стварно дружење ученика у школи и посматрање садашњег друштвеног живота околине, у којој је школа, находимо: у историји, народној и библијској, и оним литерарним творевинама, у којима се излаже друштвени живот. Када се тако задобије множина представа о појединим одношајима, прелази се на то,