Учитељ

162

могу и остварити. Тада ће бити веће п оно одушевљење о коме уредништво говори у „Шросвефи“.

Мисли, изнесене и разрађене у том редакционом чланку, тако исто заслужују потпуну пажњу, ма да се са једном од тих мисли не слажемо. Уредништво „Просвеше“ вели, да „демократија треба да завлада просветом, пошто је учини предметом којим би се у опште користили сви ван сваког партизанства. Тешко је замислити — читамо даље — такве типове просвећивања, који би искључиво одговарали програмима појединих прогресивних политичких партија и, у опште, у ширењу и демокрацији просвете они су мање више сагласни међу собом“. Такво тврђења мучно да је тачно. Довољно је разгледати програме наших политичких партија, па да се посумња у тачност горњега тврђење. Не задржавајући се дуго на том питању, што може да послужи као предмот одвојене примедбе, позваћемо се само на једнога од радника на народном просвећивању, који је своју сарадњу обећао и „Просвети“ — на В. И. Черноулскога. У својој недавно штампаној брошури „Социјализам и народно образовање“ оп, говорећи, да је за социјалисте полазна тачка признање једнакости образовања за све грађане, додаје, да ове просте и пеоспорне (и за несоцијалисте) речи, за истинско привођење у живот, изазивају низ даљих, конкретних захтева. Баш на тим џи копкрешним загливвима огледа се сва дубина разлике социјалистички гледишта од. несоцијалистичкиг, на први поглед, изгледа да су та гледишлпа веома блиска по овим или оним појединим тилпањима.

Горе поменути чланак В. П. Вахтерова (једног од уредника „Просвете“, а други је В. Д. Соколов) који је живо и занимљиво написан, објашњава, чиме се нова школа мора разликовати од старе. Ево неколико његових мпсли: „Стара је школа дресирала децу за споредне циљеве, — нова школа треба да спрема слободне људе, пуноправне грађане. Стара школа подешавана је према интересима групе тако званог заповедничког сталежа, ми ћемо подешавати према дечјој природи“ ит. д. Указујућу даље да је неопходно потребно развијати у деце природну радозналост, критеријум, саморадњу ит. д. писац вели, да се ти циљеви остваре „треба управу тако саставити како би се учиптељима заједно управљали и родитељи, и интелигенција, и приватна иницијатива, и одрасли ученици“. У наставни програм треба унети истинско а не фалсификовано познавање прпроде; државно уређење; „сву непотребну старудију министарског про-