Учитељ

186

узима принцип љубави за највиши етички идеал. Ако се ови циљеви промене у императиве, онда би заповест првога правца гласила: уживај, наслађавај се!, — другога: учествуј у култури!, — а трећег: служи другима !

Почетци ових праваца допиру до давнашњих времена. Столећима иду они један поред другога, отимајући се о превласт и првенство све до наших дана, те и не смемо тврдити, да ће се икад постићи јединство у тим тежњама људским.

Разгледајмо сад ове правце изближе.

1. Евдемонизам.

Учинити свој живот угодним преко осећања пријатности начело је евдемонизма. Ова осећања потичу делом из чулних осећаја, а делом од занимања с наукама и умет“ _ ношћу. Отуда се разликује чулно и душевно уживање, или · ниже и више. -

Човек од самог рођења тежи за пријатношћу, избегавајући непријатности на сваком кораку. Непомућена и најчистија пријатност задобија се умереношћу у уживањима, јер је само ова (умереност) у стању да допре до максималних осећања пријатности и минималних осећања непријатности, а да се ипак не изазову контрасти, који увек собом носе непријатност. Пријатност, вели се, потпомаже организме, живот.

Овај је правац познат и под именом хедонизма, при

чему се имају у виду чулна осећања пријатности. Начела

тога правца исповедали су још у старо доба, нарочито философ Епикур (342 до 270 г,пре Хр.) због чега се тај правац често назива и Епикурејизам (више у смислу прекора, погрде, али без довољног основа). Међу поборницама овога правца, у Француској особито место заузима Хелвеције (1715—1771), који такође учи, да је тежња за

блаженством једини принцип свих радња. Срећа поједи-

| 3 | 5 у