Учитељ

187

наца, мисли он, увећала би се знатно, кад би и околина била срећна; иначе би несрећна околина пореметила појединца у његовој срећи, По томе, он измиче за корак напред, кад социјалну срећу претпоставља личном егоизму. На енглеском земљишту заступао је овај правац Дон Стуарт Миљ (1806—1873). По његовом тврђењу, психолошка анализа показује, да су све наше радње руковођене мотивом: да се пријатност добије, а бол избегне. Отуда је природни циљ човечије воље, да се достигне максимум пријатности а минимум непријатности.

Ну, и ако се присталице овог правца позивају јоши на то, да је такво гледиште најраспрострањеније, ипак се оно не сматра као тачно, те се опозиција противу њега стално одржава почев од најстаријих времена. Тако, евдемонизам су ревносно сузбијали Платон и Аристотело. Најжешћи пак противник био је Кант, али се ипак та начела држе и дан дањи. Шта бисмо могли навести противу тог. правца 2 __ Принцип уживања је посве егоистички. Он би био оправдан, кад људи не би били ништа друго осим егоисте, Међутим, људи су и алтруисте, пошто не мисле свакад само на себе, него и на добро других. Човек би на пр. једном из егоизма оклевао да заложи свој живот за другог, али би други пут без икаквог околишења потрчао да избави нечији живот од очевидне пропасти, макар то било и по цену себе самога. У том случају човек је алтруист.

Али хедонисте виде и у том примеру само акт егоизма, налазећи, да спасење нечијег живота изазива једну врсту вишега задовољства. Дакле, и алтруист се у својим. радњама управља по осећањима пријатности.

У споменутој замерци пак превиђа се једна врло важна чињеница. То је: да се спасавање не предузима зато, да би се прибавило какво осећање, него зато, да се један живот не угаси. Осећање пријатности, које се по психи-

13»