Учитељ

234

животу пи раду у школи и ван ње п њиховом одношају са школским надзорником, за време сталнога надзора.

Да се осећала потреба за оваквом једном збирком слика из учитељског живота, то је ван сваке сумње, а да је такву вопрку могао да изнесе један школски надзорник, и то је оправдано, али да се таквим сликама из учитељског живота мало пажње поклањадо од стране виших књижевних центара, то је утврђено, Г. Сретеновићев Последњи осмејак, Јанкова Бела врана, г. Аџићеве Учшпељеве забелешке п последње слике О сеоском учитељу, које су излазиле у „Просвети“, сведоче, да су такве ствари могле излазити само у учитељским листовима, или их сами учитељи издавати. Ово је први случај да једна таква књига добија част издања једне књижевне задужбине. Међутим нигде се не може народ боље проучити, него што може из оваквих слика из учитељеког живота, где се види његов одношај са својим просветитељима, његово просвећивање п култивирање. Учитељ је представник науке п културе у народу пи спона између народа и више интелигенције. Те се стога у сликама његовог живота огледа, и народ у коме он живи.

У г. Стојановићевим Сликама из ревизије налази се четшрнавсш таквих слика, од којих ћемо поменути најважније:

Ацин фалмулуз. Учитељ — Аца је добар учитељ, али је спромах, па је принуђен злоупотребљавати закон. Кену је наместио да прима служитељеку плату, а сам врши са њом служитељски посао, само да би могао школовати свог сина Драгослава у Нишу. И село му се није противило. Нужда закон мења. „Молим те г. надзорниче да се не љутиш, наш учитељ ко што га сам видиш, сиромах човек, а Бог му дао дечицу, па знаш, велимо, право је да му се нађемо ка људи“ Говорио је председник. Надзорник је појмио еве то п одобрио поступак, гледајући бедног учитеља са својом женом овако: „Његова жена- стоји крај огњишта, погнуте главе, брижна, јадна, утучена спротињом, у старој похабаној хаљини, наслонила руке на два своја нејака детета. А низ њене бледе и испијене образе котрљају се крупне сузе. То не бејаху сузе туге и жалости, него суве искрене захвалности, људима, који брину о будућности њенога ђака Драшка,“

Учитељ је душа школе. Два различита учитеља су под једним кровом, један Маша, Црногорац, а други Лазар — 2Лала. Лалина деца играју „пилиће“ „лончиће“ п певају имам пун џеп шећера, а Машина играју Чегар „Хај биће славе, хај биће хрви...“