Учитељ

191

севи (покољења) све више приближују, док га иначе појединац не би могао остварити. Па ипак се и овај осећа узвишенији при помисли, да је и он један радни орган на целокупном културном телу. Како најнезнатнији друштвени члан тако и ђеније има овде свести највише о томе, да је позван да ради на културним добрима, која чине величину човечанства, без обзира на то, да ли ће у тој служби подлећи, или истрајати. До појединца култури није стало, него до унапређења човечанских творевина.

Код таквога схватања моралних задатака оправдано је не само ропство и средњевековно господарство, него се допуштају и највећа свирепства завојевачких ратова, као и сва могућна тлачења слабијих. У име културе уништени су Индијанци у Америчким Државама и толика племена у Азији и Африци; у. њено име чине се нечувена насиља над нашом браћом у окупационим земљама; тај се принцип устремио и противу наше самосталности. У служби културе морају слаби и нејаки уступити места јачима и снажнијима. Култура поступа безобзирце; она без икакве милости гази преко лешина палих у борби, јурећи ка својој мети, која није јасно обележена и која се са развитком човечанства помиче од ступња до ступња.

Са тога гледишта посматран, принцип уживања изгледа много узвишенији од еволуционистичког. Он није тако безобзиран према појединцу, пошто је свакоме дозвољено да тражи себи максимум у осећањима пријатности. По себи се пак разуме, да се тиме спутава развитак друштвене целине, те се ни први ни други принцип не сме узети као највиши циљ човечијег живота.

Такав је однос између хедонизма и еволуционизма на први поглед. При дубљем проучавању њиховом долази се до обрнутог закључка, тј. да је еволуционистичка Етика оправданија. Јер, пре свега, она гледа моралну вредност у делима која појединци стварају, без обзира на пријатност.