Учитељ

267

расвецатала ми ћемо је узабрати и метнути у чашу у твоју собицу. Кад стане венути, ми ћемо је пресовати између листова светога еванђеља, које ја и ти јутром читамо, те да сваки дан моју ћерчицу опомиње на њену лепу жељу и намеру.“

Како је све то наивно |... И то су још савремене приче!

Писци књижица за мању децу највише се заносе врстом морала који се искључиво тиче понашања, доброга тона. Писац вели деци како то није лепо не прати руке, цепати своје одело, плазити језик, не знати најобичнија правила о понашању у друштву, итд. Забављајући се тим моралом писац често уноси у њ и виши морал, који се тиче наравствених начела свега образованога човечанства. А та опште човечанска начела у поменутим причама не могу се увек одвојити од доброга тона. Ах, тај свакидашњи морал, морал обичнога живота! Питамо се, шта се тиче књижевности то што је девојчица упрљала своје одело, исцепала сукњу, разбила лутку, итд.» Зар је књижевност икога научила да не брише нос руком, да га не чачка прстима, да не подригује у друштву2 Све је то беспослица, којом се може занимати писац какве књиге о доброме тону, али не књижевник. Али то још није ништа; то је само глупо, и ништа више. Али наши писци просто на просто кваре децу, савршено унакажавају њихне моралне појмове. Да би се објаснило како то бива, треба да се поближе упознамо с једном од таквих морално-поучних прича.

Била једном једна девојчица, звала се Тоња. Добро је учила, волела је да чита, радо се бавила ручним радовима, и при свем том била је још и лепа.

„Али добра и паметна Тоња имала је једну велику ману: њени оштри и бујни покрети, брзи и неодмерени, чинили су да је она увек правила много ларме. Није се умела понашати, нарочито за столом,“ -— „седлеа је каок