Учитељ

276

Њима се придружују још и они, који највише животни циљ налазе у естетичком уживању.

Друге, интелектуално обдарене природе, људи хладни, промишљени, безобзирни, прорачунљиви, са широким погледима, сами од себе улећу у културни принцип. Они се подају мисли о развитку, па ма овај и не био што друго осим диференцирања загонетне праћелије, која се коначно губи у хаосу.

Мали је број најзад оних, који би у хотењу видели највиши ступањ душевне радљивости. Њихове тежње усредсређују се на то, да у себи оваплоте најузвишенији облик воље, који као добро и благо душевно расположење постаје носилац целе личности. То су присталице морализма, _ следбеници Христови, прави Хришћани.

"Али као што су те душевне радње изложене промени тако су колебљива и она три етичка принципа. Свакодневни живот сведочи, да су хиљадама њих подложни унутрашњим колебањима, нарочито у доба постајања и сазревања. Како кад су расположени или заведени, тако и прилазе: час хе" донизму, час еволуционизму, а час морализму. Благо онима, који у тој борби не подлегну страстима или другим недостојним побудама.

Ову несталност људских погледа на свет и живот, као и непрекидну борбу људску за срећом и блаженством, изнео је Геше у своме ненадмашноме делу „Фаусту“ тако живо и смишљено, као нико други ни пре ни после њега.

Као и сви људи, тежи и Фауст за срећом, за највећим унутрашњим блаженством, које у опште може човеку пасти у део. Први му је покушај био да то постигне знањем и науком (еволуционизам). Све тајне и сву земаљску мудрост хтео би да поцрпе, јер не мисли више да се задовољава празним речима. На крају крајева у своме испитивању долази до уверења, да је човечији ум ограничен, да ми неможемо ништа знати, те му то срце и груди раздире.

Видевши да тим путем не може постићи свога циља, Фауст се баца у наручје Мефисту (Сатани), неби ли помоћу њега окушао све земаљске сласти (хедонизам). Али сем с ђавољег пута враћа разочаран, не могавши дочекати давно

жељени тренутак, коме би он из дубине душе узвикнуо: |