Учитељ

263 ћамо малога Домбија, коме мистрис Пипчин прича причу о бесноме бику.

„Једном, кад су њих двоје били сами, запита га мистрис Печин о чему мисли.

— Мислим о Вама, одговори Павле без и најмањег оклевања.

— А шта то, драги мој» Е

— Па то, да сте Ви сигурно много стари. Колико Вам је година >»

— Не мораш ти то ни знати ни питати, љутито му одговори поштована госпођа, изненађена неочекиваним питањем. — Од сада не смеш говорити такве ствари.

= А зашто» запита Павле.

— Зато, што је неучтиво, рече мистрис Пипчин мргодно.

— Неучтиво2 понови Павле.

— Јест, неучтиво.

— А наша Викем (служавка) каже да је неучтиво јести вруће котлете и прженице кад други једу устајале земичке, одговори Павле с наивним лицем.

— Твоја Викем, одговори мистрис Пипчин црвена од једа, — твоја Викем је зла, бестидна, дрска животиња. О, неваљалица !

— А шта је тог запита Павле.

—- Ако много знаш брзо ћеш остарити, драги мој, одговори мистрис Пипчин. —- Сети се шта је било са оним несрећним дететом којега је бесни бик смртно убо, зато што је оно непрестано запиткивало којешта.

— А како је бесни бик могао знати да оно дете запиткује > запита Павле. Кад бик побесни нико неће да му приђе ни да га задиркује.

— Ти дакле не верујеш у ту причу» запита м-с Пипчин с бескрајним чуђењем.

— Не верујем, одговори Павле одлучним тоном.