Учитељ

359

Говорећи све ово ја у суштини немам ништа противу приповедака с моралном поуком; и сам са задовољством сам их читао у своме детињству. Али, прво, има морала и морала. Ми се морамо једном за свакад одрећи примењивања морала на појаве пролазне, тојест не сме нам важити као суштина морала оно што важи као морал, као наравственост у једном реду друштвеном, у једном времену, напокон у целом једном друштву, укратко као морал свакидашњи, јаван или тајан. Морал мора потицати из другог, трајног, вечног извора, из високога појма о вери, о наравствености, науци и уметности. Али зато не треба се с њиме спустити у оне области, које припадају искључиво привременоме поретку ствари, који је данас један, а сутра може да буде други. Нека и мала деца примају једино из вечнога извора. Она су неразборита, њих је лако покварити, понеко и за цео живот, понеко само за време, али тиме се њихово развиће успорава, природа им се изопачава. Према томе у дечјој књизи немојте стварати никаквих племенских ни верских разлика, немојте осуђивати друге, нама туђе, облике заједничкога живота, немојте уздизати и обасјавати сјајем оно што не вреди. Нека је за вас вера љубав, племена и народи човечанство, а облик заједнице брашство. Само оно што чини бољи део, бољу страну човечанскога живота само то и мора да просвећује дете са страница оних књига, које су му нарочито намењене.

Друго: Потребно би било да такве приче буду типске, да су изложене језиком снажним, угледним, сликовним, да им је садржина обрађена вековима, да је у неку руку свакидашња ствар. Узмимо једну од таквих, чисте моралнопоучних приповедака, Паулсонова „Путника“. А пошто су састављачи дечјих књига мање експлоатисали ову него друге, исписаћу је овде целу, пошто факта свакад говоре боље од сваке теорије. Читалац ће онда моћи јасније видети с којима морално-поучним причама сам готов да се мерим.

„У једном дивном дворцу, од којега данас нема ни камена, живео је један богат витез. Он је много новаца трошио на сјајне украсе свога дворца, али сиромасима је мало чинио добра.

Једанпут стиже у дворац неки побожни путник и замоли за преноћиште. Витез га охоло одбије и рече: „Овај