Учитељ

18:

писано за који разред, па кад су ђаци онако у ужем обиму присвојили и схватили предмет, онда је поново а опширније предузеочитав предмет. Тим начином, говораше, деца се привежу боље за ствар и предмет им постане лакши и разумљивији, па га онда и лакше и вољније уче. А слушао сам и од самих ђака његових. којих је велик број у Новом Саду, да су њега најрадије слушали и да су код њега и из његових предмета свагда спремни долазили. Па и доцније, кад су, веле, прелазили у друге заводе и "више разреде, свагда су тамо из његових предмета најбоље одговарали и најбоље оцене добивали. С њиме је, дакле, новосадска

гимназија у оно време добила не само лепа гласа него и великог угледа међу сличним заводима.

Човеку са тако широким погледом, са тако топлим срцем ва народне идеале, требало је дати шире поље за рад и дубљу воду за једрење, но што је уски оквир једне ниже гимназије.

Што је, пок. Платон Атанацковић више упознавао рад и способност Натошевићеву, све је више долазио до увиђавности, да. му треба дати шире и пространије поље рада, и чим се приликар указала, Платон је свој уплив заложио за то.

За оно време, док је професоровао у српској гимназији. упознао се с Дафином прозваном Наном кћерком тадашњег градоначеоника сл. кр. вароши Новог Сада, пок. Глигоријем Јовшићем и склопи у јесен 1856. године срећан брак. Ми можемо смело: тврдити да је и та веза по срцу много припомогла, да је пок. др. Ђ. Натошевић, могао мирно и свесрдо да се ода књизи и просвети и да је могао на том пољу толико успеха показати, јер кућу и њене бриге, децу и њихов живот, поверио је своме верном садругу, својој Нани, а он се, као и пре, бавио само читањем и писањем, званичним и јавним пословима своје струке и свога позива.

Др. Ђорђе Натошевић, — школски саветник.

Да би се бољз упознало стање школске управе и надзора у Аустро-Угарској монархији за оно доба, отпочећемо. ствар мало. из раније.

Кад је 1826. године умро, Стеван Урош Несторовић као

# Који је основао прве учитељске школе у Угарској 1812. године и то; са, српском у Сентандрији (која се 1816. године преселила у Сомбор), румунекоправославном у Араду и грчко-православном у Пешти. (Ова последња није сени отворила јер није било за њу ученика).