Учитељ

25

и с обзиром на хијерархију, да није пробитачно и да је, шта више и штетно по цркву и веру, а надао се, да ће се тим путем деца лакше упознати и приљубити црквено словенском језику, па боље _и лакше спремити за читање часловца и пеалтира, које су онда скоро једине читанке биле за децу из осн. нар. школа.

Међутим, у позније доба, кад је као главни школ. референат фунгирао, допуштао је и шта више наређивао, да сеп заповеди, греси и остало уче и говоре на чисто српском језику.

да кашигтисис, који је био одређен за часловце, као |. разред, говорио је, да је за то удешен на питања и одговоре, да се учитељи могу тим начином уверити, е да ли су деца разумела оно, што уче, а не да се он учи на памет. Није, вели, катихисис за учење напамет, него за разговор измећу учитеља и деце, јер код деце је памет и разум сасвим одвојан: — то су, вели, још они најстарији педагози знали, зато су катихисив и списали; а наши учитељи сломе и катихисис заједно с молитвицама детету у памет, пак онда дете два мртва терета вуче и тумара и туче по мраку текстова, а пун товар свећа трпи незапаљено.“

У оно доба се учила у осн. нар. школи и „Кратка свештена историја,“ (изашла у Бечу 1858. г.) а то је књижица написана такође на питања и на одговоре, која је тумачила, црквену историју т. ј. стари и нови завет. Деца су тада учила на памети ту књигу, а Натошеввић је строго забранио пи молио г. Н.Ћ. Вукићевића, да каже учитељима, да неће то даље трпити п да упуте уузитеље, да ту историју казују деци у облику приповетке и да _“је само учитељи морају набавити, а деца тек која хоће „У глави је. вели, мора имати свако, а не под пазухом.“

У библичним приповеткама даје се, вели, деци у живим примерима, а не у мртвим абстрактним правилима најкраснији материјал“ за моралитет и религиозност дечију, а оне су, у нашим школама (онда) сасвим занемарене, учитељи их нигде ни једној деци не приповедају, а треба сваке недеље бар по једна да се приповеда.

Моли, да он, (Вукићевић) сам избере и одреди, које ће приповетке препоручити учитељима, па нека их ови прибележе (по 20—25 из старог, а толико и из новог завета за сваки разред). А. по његовом мишљењу: „најбоље су за децу оне приповетке, где је о деци реч, где су деца дјејствујућа лица: а после су боље оне, где је реч о добру и награди, него оне, где је говор о злу и каштиги, јер је за децу бољи онај пример, који их направце добру води, него онај, који их злим и каштигом страшећи, пак околишењем на добро изводи. Из новог завета најбоље су оне приповетке, којих је дејство на празничним престолним и целиваћим школама представљено — а после су по реду далеко важније оне, у којима се чудеса казују и науке примером дају, нег оне, где се то у сентенцијама дају.“ За тим моли, да се пред

2