Учитељ

Његова удовица, г-ђа Нана, поклонила, је из његове велике библиотеке, више од 3000 књига библиотеци српске више дево-_ јачке школе у Новом Саду. Међу тим књигама ретко ће се наћи који комад, да му није која страница обележена љеговим примедбама или белешкама за препис. Па тако је чинио и с листовима, који се затекли у његовој библиотеци.

Пок. Натошевић је био у својим писменим као п усменим изразима природан, одрешит, отворен и убедљив, али на језик и његова новија правила није много пазио. Више му је било стало до ствари (језгре) пего до љуске, како сам говораше.

· Тако смо наишли на једно писмо из 1864. године, у коме му његов друг и пријатељ, Ђура Даничић, пребацује, што је у „Школском Листу“ од те године, као уредник, написао: љубљећи место љубећи, тако узето место тако узевши. А Натошевић му је на то одговорио: „Ја листом грабим ствар, не руво ни љуске; зидам или помажем тврду кућу зидати; носим, вучем оно најгрубље тврдо камење у основе и зидипе, а помираће други, који за ово нису. Ја би одмах заћутао, кад би видио, да смо ми већ у онај век ушли, где се пре гледи спољашњи украс, нег унутрашња вредност, а оно још ни буквара немамо.“ –

Доцније је већ више пазио и на ту страну, јер кад је хтео да изда свој буквар и своје читанке за школу између 1875 и - 1880. г. умолио је пок. Јована Бошковића, професора и потоњег министра у Србији као свог пријатеља, да предходно поправи "језик, где му се чини да није по законима новије граматике.

У тако дурашној усменој и књижевној радњи за опште добро парода свог, вршио је ипак најсавесније своје званичне дужности, као главни школски референат. -

Поред оних размирица, што су на нашем црквеном народном | автономном пољу завладале биле између 1874. и 1887. године пзмеђу хијерархије и парода као и овог и државних власти у _ Угарској, Хрватској п Славонији пије могао ни Натошевић да. развије онако живу акцију на просветном пољу, као што је то било, док је био државни чиновник, јер је час једна час друга страна запречавала пут његовом раду те је често пута говорно последњих година, да ће напустити место. Али су га пријатељи одвраћали од тога корака. И срећа, што није напустио, јер би иначе школа и просветни рад у њој још више патили. Овако је његов