Учитељ

626

Да би што више доскочио тој празнини наше, српске и хрвцтске учитељска читалачке публике, ја ћу од сад као што рекох, износити моје књижевне симпатије, с кратким приказом и оценом, надајући се, да ћу и друге побудити на сличан рад, јер ћемо само тада моћи сигурно и стално напредовати.

То моје књижевне симпатије нумерисаћу:

1. Џећаг даз бедастииз. Опбегзисћипсеп г1г ехрегплепјејеп Рзусћојогле. (0 памћењу. Испитивања за експерименталну психологију). Уоп Неттатп Еббтдама, Ртуаљдаосепћ дег РбПозорће ап дег Шмуегањаћ Веи. Гере, Отипскег « Нитројћ, 1885. Стр. 1Х., 169.

Ово је дело, дакле, публиковано још пре 22 године. Неко ће, можда, рећи да је глупост извештавати о списима, која су писана пре две деценије. Ал ја не би рекао да је то баш тако. Ми Срби и Хрвати тако смо заостали у психологији и педагогији да је ово дело за нас — новина. У нас се слабо или никако знаде о том делу. И ако се ја с овим Ебингхаусовим делом не слажем потпуно,

ипак је оно добар увод у једну врсту технике експерименталног .

психолошког испитивања, а поготово за њим учитељски свет, који се сваким даном практички сусреће са проблемом памћења.

_ Овај Ебингхаусов рад датира се из- његовог млађег доба (тада је био доценат на берлинској универзи), из доба, кад је његов

учитељ, д-р Г. 7. Фехнер и ведрио и облачио на психолошком.

небу. То је доба, кад се мислило, да се сви психички феномени могу свести на просте математске формуле. Но, ако је наука просто мерење, онда се мора искрено признати да је психологија на рђавом путу. Истина је, да је додир између психологије и физиологије, што се конвенцијонално означава као психофизика, постигао степен, на коме су се емпиријске генерализације истуриле у квантитативне односе. Но, ипак чисто физичким феноменима, без обзира на физичку страну њихову слабо се поклањала математска "пажња, изузев неколико спорадичких испитивања Инглеза Гелшна

и проф. Вунша. Овај Ебинхаусов експерименталан рад о памћењу.

може се узети као прво дело, у коме су разложени квантитативни односи за психолошка факта, без обзира на њихове физијолошке конкомитанте или физичке стране. С тога оно и заслужује пажњу сваког озбиљног штудента психологије.

Сврха ауторове методе беше та, да испита услове. под којима је он могао репродуковати број „бесмислених верза“, као што су на прилику: бај, дек ји, сот ћит јаг, Кбдр Шг таз, пеп реџсћ гофећ, са свим могућим комбинацијама ових конзонаната и вокала.

аса ак