Учитељ

=

689

== Па»

Дечак, гледајући у земљу, полако се упути куту.

— Стојаћеш дотле, докле не кажеш за што си кажњен. — изусти отац реч по реч и заповеднички. _

— Не знам, вели Феђа жалостивно. >

— Феђињка, умеша се Нада (старија сестра), — кажи зашто си вратима шкрипао, и моли оца да ти опрости.

— Нећу, шапће јогуница.

— Не дирај га, Нађа; он је тврдоглав.

— Е па јесам тврдоглав !

— Ћути, неваљалче !

Игњат Васиљевић (отац) прилази прозору и прстима добоша по стаклу. Син опет гунђа себи под нос:

—- Пе смем ни да се поиграм... све забрањују... све неваља...

— Да знаш, грубијану, нећу ти дати да идеш код тетке.

— И не треба ми то.

— Уши ћу ти ишчупати.

После тога Феђа ућута.

Отац мисли о сину. „Откуда то упорство> На ком се то изметнуог Боже мој, бринути се о њему, неговати га да одрасте — и имати овакву незахвалност !...“ Он хода из једнога угла у други, хода дуго и узнемирено, натмурен као облак. |

— Татице!... вели Феђа гледајући у патос.

— Аха! одговори отац. — Шта2 Додијало ти стајати у куту>

Тек што је отац изустио оно „аха!“ Феђа опет не могаде да говори као да су му зашили уста.

— Шта си хтео рећи >

Дечак ништа не може да каже.

— Још ћеш стојати! рече отац.

— Феђа хоће да каже, али не може: стиди се.

— По...по...греши...0 сам! напослетку једва изговори.

— Шта си погрешио 2

Феђи навреше сузе на очи.

— Дакле, кажи лепо.

=- Шкри...шкри...пао сам, одговара дете јецајући.

— Зашто си шкрипао >

— Не...не знам.