Учитељ

8344

и духовном животу — такав је био човечански идеал Гетеа и Шилера. „Дај ми људе“ — ето то је основни мотив у химни Шилеровског индивидуализма. За Фихте-а све је излазило из личнога ја, и све се к њему враћало. Дух његове философије већ је био достојним почетком Бизмарковске епохе, која је дала народу парламенат и национално уједињење у крилу Германске Царевине. Таква је велика и славна прошлост индивидуализма. У последњем деценијуму наступила је његова криза. Појавили су се правци, који су се подвукли под његове основе. Против индивидуализма истакла се најпре социјологија, а за њом и социјална или културна педагогија. Но пре свега и више свега, као непријатељ индивидуализму показали су се сами живот и култура последњег деценијума. Најкарактеристичнијом цртом њиховом Кестнер сматра грозничаву тежњу ка уједињењу, стварању све већих група, компактних маса и колективних (заједничких) организама, који потпуно прогутају у себе поједине индивидуе, или их одбацују од себе. Ми живимо у епоси (добу) картела (поравњања) трустова, синдиката, крупних предузећа, огромних политичких партија итд. Аутор наводи пример дрезданског банкарског предузећа. „Зсћааћашзепег Копхегп“. Стотине и хиљаду слугу заузети су у том новчано трговачком дому великог стила. Но питање је шта су они тамо» То су искључиво службене и зависне снаге, од којих свака функционише на свом месту и према томе (Т. ј. сагласно томе) како то захтева интерес целине. Но какав је баш тај интерес, како функционишу сви остали делови, то се никога ништа не тиче! Па и од куда би могли бити тешњи и више лични односи ка свој заједници предузећаг Личног права на њега нико од слугу нема, па они такође немају ни права на поделу зараде. Слуга се јавља као прост посредник као точак у машини. Као машина, и ништа друго, и то као огромна и сложена машина, јавља се овај чудновати и вешто организовани механизам, која ради незаинтересованим и неизмерним силама за непознате потрошаче. Овај огромни апарат нема душе; срцу које жуди он не даје, не говори ништа. И тако, за кога ради ово предузеће» Ко се користи његовим приходима Где се крије душа те целине» Да, у томе и јесте ствар, што овде сопственика, строго узевши, и нема. Неком врстом сопственика јесу имаоци акција. Но и акционар са својом акцијом и признаницом дивиденде узима у овом послу најништавније учешће. У самој ствари и он је прост, обични посматрач, који не суделује лично у општем раду,

и који са стране, по новинама, трага, прати, механички свршено