Учитељ

Ер

845

колебање машинског барометра. Импулс и притисак, продаја и куповина, понуда и тражња, то јест, све потпуно проблематичке механичке величине показују се господари и руковаоци овог предузећа. Има нешто крајње тајанствено, ђаволско, у таким крупним предузећима — вели Кестнер –- која по свом капрису и самовољи играју се судбинама појединих личности, благосиљајући или проклињући их без икакве њихове заслуге или кривице.

Слично широкој несавладљивој лави развија се сувремена индустрија, гутајући и слабећи мала предузећа. Пред лицем колосалног и ненаситог демона свако засебно, независно, биће постаје све ризичније. У 19. веку ишчезло је хиљадама самосталних живота, да би могли промакнути у хладни механизам колективне целине, у виду несамосталних извршилаца, послужитеља, и у опште

уступљене снаге. Такав централни покрет и у идућем деценијуму

порашће још више и ојачати. Свуда ће бити савези, партије и крупна предузећа; свуда све више и више: само једни извршиоци без личних процеса, благотворно или злотворних, али потпуно не додирујући их унутрашњи живот човека. Безлична радња, безлично имање, незаслужени успех, несрећа без кривице.

Тако распадање слободне личности ми опажамо на сваком кораку, у већим градским центрима и у најмањим сеоским угловима. И што се функције више специјалишу у организмима масе, тим бездушније се врши то распадање. Песталоцију се некад привиђао прекрасни идеал васпитања: подједнако и хармониско развијање главе, срца и руке, но технички и културни машински механизам нашега доба обично осудева једино само у брзим и вештим рукама.

У резултату се добива чудноват факат; дела људска постала су већа него и сами људи. На први поглед свака машина и свака широка организација, показују се као тријумф човечје личности, а средством њих показује и своју превласт над природом. Човек се научио да се чува великог напрезања своје моћи и тешких радова,

"просторност и време постали су илузорне величине, с којима ч0О-

вечји дух озбиљно не рачуна. Но непосредно за стопама таквога

тријумфа иде жалосно наличје, које је многе опаметило, пробудило:

ствар заповеда свом творцу, и постепено подгриза и сами онај дух, који га је створио. Треба ли онда предавати себе самога на посао, који нас је осудио на лагану смрт>

Но такво потчињавање личности не опажа се само у оквиру техничко-индустриске културе. Сва сувремена теорија природних

'