Учитељ

852

осетио цео тај цветајући (што се развија) свет, и кад не би требало да чувам огањ због кога једино остали свет и његова култура добивају у мојим очима неку цену, и то као средство ради циља —- духовног живота. На тај начин, не живе људи ради рода; не, род и култура постоје ради живота духа, коме ја у души припадам“.

Изрази Кестнерови германским социјал-педагозима овим још

нису завршени. Социјална педагогија — вели он даље — нема право што се позива на Етику. Ако она жели да буде доследна, она онда, мора — као Русо — избрисати из свога речника сваку

наравствену норму, па чак и саму реч: „наравственост“, заменивши је другом, која боље одговара дотичном правцу, и то са речима: „саобразност природи“. Осим тога, социјална педагогија треба у свему да следује примеру органске еволуције (развитка) света, и руководити се њеним методима. Као што природа у свом сталном кретању немилостиво убија све што је слабо, изнемогло, што није како треба, тако и социјална педагогија, остајући доследна, треба да избаци на страну све што јој се чини антикултурним и антидруштвеним, што ма на који начин кочи поступно кретање друштва или „рода“. Болесну, млитаву, и у опште слабу децу, требало бу просто убијати, јер су она само, бескорисни терет за цело друштво. Та бесмртан је и вечан је једино само род, а индивидуа није ништа друго до пролазан, привремени и службени орган, без свог сопственог живота и значења! Отуда се метафизичар Платон показује као херој за индуктивне и позитивисте социјал-педагоге. Шпартанци такође за њих су идеали. Но питање је: за што они отворено не чине такве потребне логичке изводе из своје теорије% — Очевидно, за то, што су они.бољи од своје теорије. Сматрајући личност васпитаника потпуно у идеји друштвене и културне користи, социјална педагогија, по мишљењу Кестнера —- од тога васпитаника ствара простог роба културе, са свима својственим му ропским осећањима и инстиктима. И, у крајњем резултату добија се само по изгледу неко узвишење живота, ау самој ствари то је понижење живота, закивање и уништење живота, место ослобођења и ојачања. Јер, при ближем и пажљивијем посматрању види се да је друштво као нека разбојничка животиња. Оно не трпи поред себе човека; оно исисава из њега крв и душу његову, јер само оно једино хоће да господари и цвета. Ма у коју сферу друштвеног живота ми завирили, свуда — и у држави, и у цркви, и у партији, и у разним савезима — ми виднмо једну исту слику: све што је лично, индивидуално, оригинално, поти-

.