Учитељ

> >

853

скује се свемогућом колективном (заједничком) досредношћу. Ми сви живимо и дишемо културом посредности, и сваки, који само покуша ићи по свом сопственом путу, може на сваком кораку страдати. При таквим условима човечја психологија носи крајње стадни карактер. ЈЉуди је много, не можеш их избројати, но нема личности, нема индивидуалности; они су задављени како старомодном традицијом, тако и новомодним поклоњењу, свеколективном, „социјалном“. ИМ личност нема моћи да покида све те ланце, па да постане аутономном, слободном и истински наравственом индивидуалношћу. Све је навалило на њу, да угуши у њој сваку тежњу ка самосталном кораку, к своме самоослобођењу. Навика, мода, обичаји, систематски и непрестано потискују вољу; лична одважност, унутрашњи душевни живот, сконцентрисаност ума и воље око ове или оне читаве идеје, отступају све више пред навалом асоцијативних утисака и безвољних аутоматичких поступака. Дете постаје жртвом осећајне природе, робом средине која га окружава. К таким резултатима мора нас фатално довести социјална педагогија с одрицањем самосталне вредности и оделитог значења сваке посебне човечје личности.

После тако строге критике социјалног правца у педагогији, наш аутор прелази на излагање свог програма, који се заснива, по његовим речима, на нео-идеалистичким основима. По својим философским погледима Кестнер се приближује к сувременом неоКантинском течају, који има доста прилично присталица и у соци-. јалистичком логору у Германији. Ми се овде. нећемо задржавати на чисто философској страни Кестнерових назора, који се јавља као верни ученик Рудолфа Ојкена. Нас више интересује онај практични програм, који се истиче нео-идеализмом у супротности социјалне педагогије. Но ту ми налазимо врло мало ориђиналности. Свеопште и бесплатно основно школовање налази се у центру нео-идеалистичких захтева. Што се тиче световности, она не улази у програм нео-идеализма, јер овај наш лајпцшки педагог изражава се против светских школа. „Како је жалосно — вели он — што чак и такве силе, као што су црква и школа, не могу да нађу међу собом никакав тодиз муепа. Зато треба радосно поздравити све што испољава тежњу ка њиховом спајању“, „У том односу заслужује озбиљну пажњу национално-социјална мисао спајања монархије и раднииког света“...

Осим тога, лајпцишка нео-идеалност очекује много користи од народних универзитета. „Може бити — он каже — да ће се

УЧИТЕЉ - 51