Учитељ

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА ПЕДАГОГИКА 25

уображени, погађајући кадкад случајно истину, али често пута садрже и посве нетачне представе о детету и његову духовном животу; у Хербарта и Фребела су пак претежно дедуктивни. Тако је Хербарт најпре покушао да изведе целу педагогику из циља васпитања, а Фребел је предузео да своја наставна средства за дечја забавишта образложи математичким размишљањима и спекулативним разматрањима о васпитању човечјем уопште. Нуи један и други начин постављања педагошких прописа, како ауторитативни тако и дедуктивни, морају се одлучно одбацити. Сви прописи, који немају уза се довољно емпириских разлога, јављају се практичару као просте заповести, и нису кадри да му свагдаи на свакоме кораку објасне: зашто мора он тако а не друкше поступати. У томе се пак састоји главна вредност наше нове истраживачке методе за васпитаче. Важност експерименталне педагогике не почива толико у мноштву позитивних резултата и подробних прописа за праксу, већ у томе, што она хоће да оспособи васпитача, да буде свагда начисто о разлозима својих педагошких мера, Она тим увеличава самосталност васпитачеву према педагошкој норми и да му уједно већи мар у његову позиву. Напротив ауторитативна педагогика спречава мање више самосталност практичареву, јер он нема пред очима разлоге за своје мере, и стога не види, у колико сме у појединим случајевима да одступи од прописа; зато производи она у пракси шаблонисање наставе и шематично обрађивање појединих наставних предмета. Једна од главних наших замерака Хербартовој педагогици лежи у томе, што нам је она донела ропску зависност педагошке праксе од неких општих појмова, као што су „удубљивање и размишљање“, „интерес који равномерно лебди“ и сличних, донекле преживелих методских прописа, као што су нпр. т. зв. формални ступњеви. Нарочито учење о формалним ступњевима наставе створило је шаблонисање њено, што морамо са гледишта нашег данашњег знања дечјих процеса схватања сматрати као педагошку неприродност. Доиста, зависност васпитача од методских прописа мора имати кобног утицаја на целу наставу, па и на духовни живот дечји. Свеколика данашња . настава наша сувише мало подстиче духовну самосталност у ученика; она не даје прилике ни самосталним и снажним талентима да се слободно развијају, већ угушује самониклост дечју крутило одржавањем школских прописа. Међутим, за духовни и економски развитак једнога народа ништа није толико важно, као буђење и