Учитељ

КОВЧЕЖИЋ 361

јих суграђана...“ Зато је Салцман пре свега тражио: буђење и оштрење сопственог посматрања околине; образовање и вежбање разума и самосталног размишљања.

Готово 80 година радио је Салцман у своме заводу. Године 1809. после дугога спокојства и мирнога здравља, оболи он од костобоље, која му је постепено снагу изнуравала. Он је умро '31. октобра 1811. године. Један његов савременик посветио му је ове речи после његове смрти: „Завод у Шнепфенталу има да жали за великим губитком. Тај кога је завод изгубио био је одличан својствима духа и срца. Поглед му беше оштар и жив, посао лаган и смишљен; велика аутократија, брзо одлучивана. Увек је чинио доброчинства, а при том није био сујетан нити славољубив. Кретање му беше скромно али достојанствено, он је представљао оца и управљача једне велике куће. Својим ученицима управљао је погледом и речима, а казну никад није употребљавао“. По жељи овога скромнога човека његов гроб краси само једна зова. -

Поред овог практичног рада као васпитач, Салцман је радио п као књижевник на уздизању народног и омладинског образовања. Тај књижевни рад био је великог обима. Започео га је одмах по доласку у Ерфурт. Он је овде као духовник најбоље увидео људску беду и рад који царује у породицама, па је мислио де се томе може помоћи овим двама средствима: 1.) Поуком родитељском о извору њихове невоље. 2. Давањем бољег васпитања деци. То је он покушао да постигне својим списима. Први његов педагошки спис био је: „Џлтбетћапе г Ктдег ипа Ктдетгтецпде“, 1780. године издао је: Ктебзфф ет одет Апууејзипе та ппуетипи Шеоег Етлећцае Аег Кпдег“, у коме је делу исмејао рђаво васпитавање деце. Важнији спис му је и: „Конрад Кифер“, у коме је описао како је један сељак васпитао свога, сина уз припомоћу свештеника. Ово дело личи на „Емила“ Русовљевог, и с тога је названо: „Немачки Емил“. Најзначајније педагошко дело Салцманово јесте: „Атејзепфејп“, које садржи најлешше излагање његове Педагогике. Још многе друге списе издао је Салцман опет од велике вредности.

Салцман је припадао школи филантрописта, која је владала у Немачкој почетком 18. века. Филантропи су се звали они представници немачког просвећивања, који су тежили да примене на Педагогику идеје и начела тога доба. Циљ им је био да негују