Учитељ

Ма ДА

446 · тчитеЕљ

често најмање урадили за развитак друштвени; они су га чаки успоравали. Док су они, који су били реалнији, радећи само оно што живот захтева, убрзавали преображај друштвени и напредак човечанства.

Видиш ли Милана! Он је сад имућан. Његова је школа и све око ње за углед. Он је јачег ауторитета и његова реч у селу вреди више него ли неког учитеља сиромашка, који тражи у селу да купи за грош сира и мољака сељака да га одвезе у варош. Он · је независан и зато је моћан. Ове сељаке он је стању увек пре _ повести правим путем него ли неки сиромашни идеалиста, који плива по ваздужним регијонима, а у џепу нема никад гроша. Зато. се мени и чини да учитељи треба да буду мало више своји, па ће и народу боље користити.

Ја сад увиђам, настављао је Сима даље, да је он јаче користио околини гледајући себе и кућећи своју кућу, но ја, кој сам гледао сав остали свет, а себе заборављао. Његова кућа и његов рад најбоља је школа за сељака. Ко један пут дође његовој школи има се више поучити гледајући но да је слушао сготину савета и приповедака. Сељак, код 7—8 крава, жељан је оваког сира и кајмака да се наједе и никад га и нема довољно. Зар неће његово газдовање подстаћи и сељака да му следи примером. Ово, што је он створио, убеђује јаче но ичије речи и поуке. Ја сам трчао и оснивао · пољопривредне подружине, али овај његов виноград учиниће за. напредак виноградарства више но сво моје трчање.

— Нисам“ могао Сими да дам у свему за право и почех да му супротим: доказујући да учитељ баш треба да буде идеалиста, да човек, који хоће да ради за друге не може бити богати т. Д.

Сима као да ме и не слушаше.

— Ја ти кажем, понављао је он са пуним уверењем, овакви су учитељи за село и сељаке, људи који раде тихом ћутећи и стварају нешто што ће сељак видети. Тиме се најјаче утиче на душу његову... |

Госпођица је већ давно престала певати и мени из размишљања трже разговор о поезији. Једна учитељица нежно је рецитовала стихове Војислављеве:

„У баштици лепој, где је густи хлад

Растао је љиљан поносит и млад – И његово лепо и невино лице

Љубио је цветак плаве љубичице“

Један колега, који је седео до нас и ослушкивао наш разговор окрете се Сими:

— Симо, подао си се тренутном расположењу. Задивили су те Миланово вино и ручак, па му, рекао бих, завидиш и жалиш што ити ниси богат; али само ти смећеш с ума изузетан положај Миланов, који му је дао могућности да буде имућан, и заборављаш: да смо сви ми остали у таквим приликама да хтели не хтели морамо бити сиротиња.