Учитељ

500 | УЧИТЕЉ

а оно етичко „треба“ дошло је тек по моди колико да се затрља оно некултурно тврђење да је покрет у томе правцу декадепција у ширем социјалном смислу. Но нама је јасна парадоксалност свих „доброжелећих“ етичара па и писца чије мисли приказујемо.

Напослетку писац расматрања своја довршује тиме, што је уверен „да ће п ова расправа наићи па осуду пи недопадање код великог броја читалаца, тешећи се „тиме да таква измена мисли може само помоћи општој ствари“, јер он је тврдо убеђен да служи и пароду своме и отаџбини оваквим писањем па ма какве демонстрације приређивали противници“ његовог гледишта.

Ми знамо да писац верује у сажаљење људскога срца али држимо да је ова изјава сасвим била непотребна. Јер ће читаоци и бев ње видети у причи Ћоровићевог Илију Госпавића, који моли владику да молитвама сузбије појаву железнице и Кифија Макијевића, који је мислио о томе: каква ли би бпла љуска од слоновога јајета, кад би се слонови из јаја, као птице, изводили — и неће га нападати, него ће само указати па погрешке његовога мишљења што смо и ми у овој критици учинили.

Но да завршимо.

Идеја развића јавља нам се у новом облику оцртавајући ; у општим контурама нову форму друштвенога уређења, које хоће да учини крај неправичности, која чини битну ознаку историје досадањега живота људскога. Један део човечанства као наследник свега онога што се у прошлости одиграло — у оним потпуно развијеним формама друштене неправичности: личноме ропству, феудалноме господетву и још владајућем капиталистичком газдинству — не увиђа ту величанствену појаву светлости, која избацује на видик контуре тога новога друштва. Она спагом прадиција оглашује сваку новину као дело маште, тврди да је овакво друштвено уређење непроменљиво и најбоље од свих и њихова тежња јесте збафиз уио алје трошећи тиме врло велику количину друштвене снаге на одржавање онога чега већ често пута нема. Но точак историје и поврх воље таквих покреће се, он мења односе материјалних снага друштвених према којима се мења и друштвено уређење газећи жеље појединаца и оних, који у дотичној форми друштвенога уређења имају највише гаранције ва што угоднији живот. У томе процесу тачна је Нордаова слике __ прогреса: „човечанетво се креће напред не са развијеним фронтом