Учитељ

ИНТЕРНАТИ У ЕНГЛЕСКОЈ И ФРАНЦУСКОЈ 555. и бујне ливаде по којима су овде онде израсли големи брестови, који на далеко бацају свежу хладовину. Још тамо даље иза њих, беласају се на тихој реци лабудови који пливају, а река се, кривудајући, губи далеко на хоризонту у густом зеленилу. На бујним острвима пасу небројена стада... Питомци у Итону носе кратке и лаке црне блузе а на глави мале сламне шешире. Они се већином увек налазе ван учионице, у слободном ваздуху, по пољанама, шумарцима и гајевима, по ливадама и око река и језера.

Укратко рећи: живот ученика у Енглеској личи у свему на живот онога бујнога дрвећа по енглеским пољанама а живот ученика по француским пансионатима на брижљиво подстрижене алеје у Версаљу...

До истих таквих опажања долази и критичар Демолен. Он иде још и даље, па вели; да је система средње-школског образовања у Француској за оплакивање. Француски су интернати по градовима, вели он, најболнија места у савременој Француској.. И онда се сам пита: Шта су наши интернатиг па одговара овако: Наши су интернати формалне касарне, и још нешто горе. Ученици на знак школског клепала иду строгим редом са једног часа на други. Кратки одмори између часова проведе се или у узаноме дворишту или у тескобној згради. Па и овај одмор проводи се у тихој шетњи без слободне игре. И већи одмори су сразмерно кратки; '/» часа у јутру, 1 час по ручку и љ часа по ужини. Дозволе ван пансионата врло су ретке: по једанпут месечно. Самоје двапут у недељи дозвољено да се ученици могу на краће време састати и видети са својим родитељима. Састанак тај бива у малој. и тескобној одајици и готово увек у присуству страних лица.

Ето, ова празна форма пансионскога живота, потискује саму човекову личност, одузима му сваку слободнију иницијативу, навикава га на безусловну покорност. Резултат је свега тога, да човек постаје оруђе туђе воље, и да губи сваку самосталност и губи карактерност.

Учитељ је француски, као и бев мало у свима европским средњим заводима, сасвим страно лице за школу и ученике. Пошто. одржи неколико часова, чим зазвони последњи час, брзо иде кући, као какав фабрички радник. У школи седи на катедри, ученици му се не приближују а односи између њега и ученика увек хладни. и затегнути.

Управитељ пансионата има најжалоснији положај. Он нема никаквих веза са ученицима, пошто им скоро ништа и пе предаје: